Ovo nije prvi put da me neko zaustavlja i drži mi pridike kako bi trebalo da vodim već dvoje dece za ruke, a ne psa, ali je prvi da nisam uz osmeh prećutala.
Znate kako, dosta mi je! Dosta mi je matoraca koji daju sebi za pravu da drže pridike, nižu kritike i generalno pametuju na ulici bez da ih iko iša pita. Često mene tako zaustavljaju babe i dede s potrebom da podele sa mnom da "mučim svog psa" jer nosi ogrlicu, a ne am oko tela, kao i da mi ispričaju "kako mrze vlasnike pasa koji šetaju i pričaju telefonom, valjda treba da uživaš u svom psu"...
Niko ih ne pita, niti se nalazi na njihovom putu, ali mišljenje koje niko nije tražio moraju da podele! Imam osećaj da bi na guzicu progovorili!
Elem, ovaj poslednji put mi je već bilo svega preko glave. Moram priznati, uhvatila me je u teškom periodu, ali kako ni sama nije imala pojma na kakvu reakciju će njena pridika naići, možda je i bolje tako - pa će sledeći put baba da razmisli pre nego što bude nekome priuštila verbalnu dijareju.
- Bolje da šetaš dete, nego tog kera, čula sam sam iza sebe i čim sam se okrenula videla sam jedno stvorenje s likom veštice sa svima dobro poznatim cegerom-kolicima za pijacu kako se mršti uz neodobravanje.
Kao da mi njeno odobrenje za bilo šta u životu treba, ali ajde...
- Možda je bolje Vama, meni je ovako odlično, zato se ja i ne mešam u vaš život, bio je moj odgovor.
- Moram da se mešam! Vi mladi ste postali toliko sebični, svuda vidim samo parove sa kerovima, nigde dece, niko neće više da rađa, propašće nam zemlja!
I samo odjednom sam osetila zujanje u ušima. Pogodila je u metu, i to u nekoliko njih i rešila sam da odvežem jezik...
- Imate li vi decu? Unuke?
- Hvala Bogu da imam! Troje dece i dobila sam unučicu!
- Čestitam Vam. Sad zamislite da je Vaša ćerka, umesto da rodi, sa 24 godine sedi kući sa trudničkim stomakom, a da nije trudna i čeka kada će se bolnice otvoriti da može da ode prvo na pregled. Koža joj je siva dok saznaje da ima rak jajnika. Hitno odlazi na operaciju, a posle toga živi sa ogromnim ožiljkom preko celog stomaka i ne može više normalno da podiže ni kera, a kamoli dete. I sad, pošto ne zna da li će ikada moći da ima decu, da li će naći muža, ona šeta kera i uživa u ovoj prelepoj suboti. I bila je prelepa dok Vi niste došli i podsetili je na najtežu borbu u njenom životu, a neke bitke i dalje bije...
- Oprosti mi mila, nisam znala, žao mi je, Bog da te čuva, rekla je baba i briznula u plač.
- Ne kažu bezveze "ispeci, pa reci", nikad čovek ne zna kakav život ima onaj drugi, a Vi ćete se, nadam se, sledeći put suzdržati od odvratnih komentara koje niko nije tražio, zdravo!
Možda nije bilo potrebe da joj sve ovo kažem, ali dosta mi je više presretanja, komentarisanja, nepotrebnih kritika i mišljenja koja nikog ne zanimaju. Ovaj odgovor mi se dugo krčkao u glavi, a svaki put bih se ugrizla za jezik... ali ovaj put ne.