- Na kraju ga vidiš samo u mrtvačnici, kad odneseš odelo. Vidiš ga u kovčegu, obučenog. Priđeš, poljubiš ga, zagrliš, pipneš ga rukama, a on onako leži... Misliš, sad će da ustane. Pakuješ ga u kovčeg, u kola, pa u čačansku kapelu. Ne možeš da se odvojiš od njega. Leži tu, treba da staviš poklopac definitivno, ne znaš šta da radiš. Onda kažeš ženi i ćerki: "Nemojte da ga diramo, pustimo ga da se odmara". Zatvoriš kovčeg i više ga nema - govori kroz stisnute zube Goran Mileusnić, otac studenta Miloša (24), koji je ubijen 27. januara ove godine na Zvezdari.

Njegov odnos prema Srbima je oživotvorenje njegove opsesivne poetike i životne ideje

Na današnji dan pre tačno tri godine oko devet časova, svoje oči zauvek je zatvorio osmogodišnji Radenko Nikodinović iz Kozjaka kod Loznice.

Kad god dođem kući očekujem da vidim sina, da je tu. A njega nema. Onda odem na groblje, isplačem se i pitam se zašto se sve ovo dogodilo. Gledam ljude koji prolaze ulicom. Svi oni žive, idu dalje... Ja stojim u mestu, ni živ ni mrtav. Porodica mi je osakaćena i sa prazninom u grudima...

Milomir Marić je uvredama koje je uputio profesoru Danijelu Sinaniju u emisiji "Dobro jutro Srbijo" uspeo da se izbori za mesto u poznatim humorističnim, parodičnim emisijama Zorana Kesića.

Pitaju me kakva je to zemlja Australija. Mala, kažem. Ima svega 25 miliona stanovnika, nešto više nego Jugoslavija u najboljim danima. A opet, to je ceo kontinent, po veličini uporediv sa SAD. I još kažem - daleka je ovo zemlja! Kao da je druga planeta.

O teškim temama nije lako pričati, ali šta kada nemate kome da ispričate to što vas muči? Teška dijagnoza kao što je rak, gubitak člana porodice, smrt deteta, gubitak bebe, srčani ili moždani udar zahtevaju psihološku pomoć, ali u većini naših bolnica pacijenti i njihove porodice su prepušteni jedni drugima ili sami sebi jer ne postoji psihološka podrška i pomoć stručnjaka.