„Kao da su svi u Nemačkoj, Francuskoj i drugim zemljama progutali neku tabletu za koju misle da im je pročistila dušu. Zatvorili su tu priču. Gotovo da mi je više prijao napad organizovanih grupa koje su me čekale pred Nacionalnim teatrom u Oslu /gde mu je uručena ugledna ‘Ibzenova nagrada’/ od tog ćutanja Zapada“, rekao je Handke.
Govoreći o motivaciji da tako dugo ostane posvećen odbrani „pogrešno shvaćenog i nepravedno okrivljenog srpskog naroda“ uprkos pritisku javnog mnjenja, Handke je za beogradsku „Politiku“ objasnio da je Srbija za njega bila nepoznata zemlja, ali da je on u jednom trenutku „znao da je nemoguće da samo jedna strana, jedan narod bude kriv za sve“.
„Za medije u zapadnom svetu Srbija je bila neka vrsta crne rupe… Upitao sam se šta se događalo sa Srbima u Krajini i BiH, pošto su se našli u drugoj državi i osetili kao građani drugog reda. Želio sam da tu doputujem i da zajedno sa njima sve to osetim“, rekao je Handke.
Austrijski pisac, čija su dela bila obavezna literatura na studijima književnosti na fakultetima još krajem 20. veka, istakao je za beogradski dnevnik „Blic“ da današnjem svetu nedostaje pokret otpora protiv fašizma.
„Fašizam, kakvim ga u istoriji znamo, može da se savlada. U to vreme fašizma postojali su ozbiljni pokreti otpora. A, danas ne postoji nikakav pokret otpora“, zaključio je Handke.
On je ocenio da političari danas, umesto da doprinose napretku, rade upravo suprotno – „otvaraju žarišta i onda manipulišu rovitim, napetim situacijama“.
Na pitanje kako gleda na to što je smatran čovekom Slobodana Miloševića, Handke je odgovorio: „Posetio sam ga u zatvoru. Posetio bih i druge. Posetio bih i Bila Klintona, ali on, nažalost nije u zatvoru“.