U protekloj godini broj umrlih premašio je brojživorođenih za oko36.000. Natalitet je iznosio devet i po promila, što je blisko decenijskomproseku, amortalitet nešto ispod 15 promila, takođe u skladu sa prosekom u poslednjih petnaestak godina. Procene relevantnihdemografa ukazuju na mehanički odliv od prosečno 9.000 godišnje. Sabiranjemova dva pokazatelja dolazimo do podatka da se broj stanovnika Srbije prethodne godine znatno smanjio, za oko 45.000. Da stvar bude lošija, ovo nije nikakav izuzetak, ovakav drastičan pad populacije evidentan je preko deceniju, a Srbija je po osnovu negativnog prirodnog priraštaja i neto-emigracija(izuzev 1992--1995), imala smanjenje broja stanovnika već od osamdesetih.
I procene za naredne decenije nisu ništa bolje jer se očekuju praktično iste stope nataliteta i mortaliteta. Dakle, ako ne bude snažnih pronatalitetnih mera, koje je teško očekivati imajući u vidu fiskalni deficit i visok javni dug, možemo očekivati nastavak smanjenja populacije sličnim tempom. Naša zemlja bi2030, u vrlo optimističnom scenariju (gde su uzete u obzir i dodatne mere podsticanja rađanja), mogla imati pola miliona ljudi manje, izvesno nešto ispod 6,6 miliona stanovnika.
Ta slika sigurno izgleda sumorno, međutim, ona će doneti i jedan za mnoge paradoksalan efekat. Ono što danas najviše muči mnoge građane je nezaposlenost, a ona će oko 2030. pasti na tzv. prirodni nivo, odnosno oko 4%. To se smatraoptimalnim nivoom nezaposlenosti, jer mnogi ljudi često traže odgovarajući posao napuštajući stari. Ovo će se desiti jer će se radno sposobna populacija smanjivati sličnim tempom kao i ukupno stanovništvo. Shodno tome, broj onih koji traže posao će konstantno padati narednih godina. Podizanje jediničnihtroškova rada, tj. cene radne snage, smanjivaće kompetitivnostzemlje, što će biti negativna posledica snažnog pada nezaposlenosti, ali će posledično povećanje plata biti pozitivno.
Dakle, stopa nezaposlenosti biće znatno ispod proseka EU(9,1%), kao što je već danas slučaj sa zemljama regiona i centralne Evrope (koje završavaju famoznu tranziciju), koje imaju veliku emigraciju ka Zapadu i negativan prirodni priraštaj. Prema EUROSTAT-u, u novembru 2015. stopa nezaposlenosti je iznosila tek 4,6% u Češkoj, 6,4% u Mađarskoj, 7,2% u Poljskoj, 8,6% u Sloveniji, 10,8% u Slovačkoj, 6,7% u Rumuniji, te 8,8% u Bugarskoj. Posebno je broj ljudi u radnom dobu dramatično pao u Bugarskoj i Rumuniji. Te dve zemlje su 'izgubile' milion, odnosno dva miliona ljudi (i to uglavnom u radno sposobnom uzrastu), koji su emigrirali ka Zapadnoj Evropi od devedesetih godina prošlog veka.
Nažalost, glavni razlog niske nezaposlenosti u ovim zemljama, kao i istih očekivanja za Srbiju u narednih desetak-petnaest godina, jeste vrlo visoka stopa mortaliteta usled poremećene starosne piramide (praktično Srbiji nedostaje preko milion ljudi u fertilnom te i radnom periodu, koji se naravno nalaze na Zapadu). Dodatna dva problema, povezana sa prvim, jesu relativno nizak natalitet, te stalna emigracija (postoji iimigracija, ali nju pre svega čine povratnici iz EU, uglavnom penzioneri). Ova tri faktora zajedno dovode do toga da se brojnost radno sposobnog stanovništva dramatično smanjuje (te i pritisak na tržištu rada). Posledica je očekivana, sve je manji onih koji traže posao. Da je taj trend počeo u Srbiji pokazuju i ankete o radnoj snazi, po kojima se poslednjih nekoliko godina smanjuje stopa nezaposlenosti. Da ova tendencija nije posledica očajne demografije, mogli bismo biti vrlo zadovoljni, kao što i jesu oni koji se hvale ovim pokazateljima.
Veliki problem je i to što će i broj zaposlenih biti znatno manji nego sada (smanjenje populacije se skoro proporcionalno odražava na pad broja lica koja pripadaju potencijalnoj radnoj snazi). Ponuda radne snage biće skromna i uglavnom neadekvatnih profila (npr. mnogo obrazovanih, umetnika, a malo auto-mehaničara, vodoinstalatera, zidara ili molera).Posledični pritisak na rast zarada, te slabljenje konkurentnosti domaće privrede, značiće i manje investicija u Srbiji. Usled pada zaposlenosti uzrokovanog padom populacije ekonomska ravnoteža uspostaviće se na nižem nivou (u odnosu na potencijalni sa višim brojem stanovnika) kada su u pitanju relativne zarade i penzije, te privredna aktivnost.
Ključno ekonomsko, socijalno i (naravno) političko pitanje postaće održivost penzionog sistema (a ne pustošenje sela, jer stalno raste produktivnost u agraru). Penzije se ne isplaćuju iz fonda, koji praktično ne postoji, već sistem počiva na međugeneracijskoj solidarnosti: dakle, od trenutnih plata (penzioni sistem je u stvari protočnibojler, i to je slučaj u skoro svakoj zemlji). Kako se smanjuje broj onih koji rade, a povećava broj penzionera, to znači da će biti manje para za penzije. Postoje dvesolucije. Prva je da se doprinosi za PIO povećavaju, što bi smanjilo konkurentnost privrede usled rasta bruto plata, odnosno troškova za poslodavce. Druga je da se transferi iz budžeta za penzije povećavaju, što bi ostavilo manji prostor za npr. kapitalne investicije, koje bi trebalo da proizvode nova radna mesta i podižu nivo BDP-a.
Ekonomska politika nudi neke odgovore, poput pomeranja starosne granice za penzije ili podsticanja imigracije u reproduktivnom periodu. Stoga nije nemoguće da se u narednoj deceniji starosna granica za odlazak u penziju, po ugledu na brojne evropske zemlje, fazno pomeri na 67 godina za oba pola. Što se tiče imigranata, Srbija nije interesantna zemlja za njih, jer su mogućnosti da se dobro zaradi kao i uslovi života za došljaka relativno loši. Snažan rast tehnološkog napretka, te produktivnosti rada rešio bi probleme ponude radne snage kao i finansiranja budžeta i javnog duga. To je ipak teško moguće zbog niske inovativnosti i slabe tehnološke opremljenosti privrede Srbije. Dodatni problem je to što se i šire posmatrano privredni rast usporava. Čini se izvesnim da nije moguće vratiti se na stope rasta koje su naša zemlja, Evropa, pa i svet uživali tokom tri "zlatne decenije" nakon Drugog svetskog rata (Srbija do 1980). Glavni razlog je globalno usporavanje tehnološkog napretka, ali i pad zaposlenosti, usled starenja populacije, nižeg nataliteta i usporavanja pojačanog prisustva žena u radnoj snazi. Svi ti trendovi su u Srbiji vrlo izraženi (npr. prosečna starost građanina Srbije 42 godine, što je čak blago više od proseka za EU).
Ipak, iako se usporavanje rasta čini neminovnim (npr. optimistični scenariji Vlade računaju da bi prosečno povećanje BDP-a moglo biti oko 2% 2016--2018), ipak stvar nije tako loša. I sa rastom BDP-a po stanovniku od skromnih 1,6% u narednih 30 godina, što je realno ostvarivo, danas rođena deca će imati realan dohodak za čak60% veći kada napune 30 godina nego što mi imamo danas (isto važi i za nas 2046, ako dočekamo tu godinu). Kako se očekuje da će srpska populacija godišnjeopadati po prosečnoj stopi od skoro 0,6% u narednim decenijama to bi značilo da BDP treba da raste tek nešto preko 1% u istom razdoblju.
Pored "detronizacije nezaposlenosti", koja će biti posledica ogromne stope smrtnosti, još jedna stvar ulepšaće ekonomsku stvarnost naše tek rođene dece u decenijama koje dolaze. Rast BDP-a je potcenjen jer se dešava povećanje kvaliteta robe i usluga, kao i uvođenje novih proizvoda koji nam olakšavaju i ulepšavaju život (mnogi koriste smart telefone ili laptopove). Na primer, ako ste platili istu cenu za neki proizvod ili uslugu ove godine kao što ste uradili pre pet godina, dok je istovremeno kvalitet tog proizvoda ili usluge poboljšan, vaš životni standard je porastao (recimo, klima-uređaj je pre deceniju koštao četiri puta više).
Problem je što statističke službe to poboljšanje ne mogu da precizno izmere i da uključe u rast BDP-a i životnog standarda. Tako ispada da je veća vrednost kompjutera iz osamdesetih godina nego današnjih, iako tadašnji "commodori" sada izgledaju smešno; automobili osamdesetih koštali su daleko više nego današnji, dok današnji imaju veću udobnost, opremljenost i sigurnost za nižu cenu; bolesnima od depresije ili kancera unapređeni sistemi lečenja smanjuju smrtnost i olakšavaju borbu sa bolešću. S obzirom na tehnološki napredak, nema razloga da se ovi trendovi ne nastave. Pesimizam, koji je imanentan čoveku, i koji se ogleda i u pričama o starim dobrim vremenima, nema realno utemeljenje.
(Izvor: nedeljnik.rs/Autor: Goran Nikolić)