To je zastrašujuće ali, istovremeno, to je i velika privilegija.“, piše Bern Moreli u tekstu u kom opisuje kako je, posle smrti svoje majke, shvatila da je tokom njene borbe sa rakom bila toliko fokusirana na bolest da je retko pisala o svojoj majci kao osobi.
Novinarka po zanimanju, Bern se oseća kao da svojoj majci nije postavila dovoljno pitanja, da ne zna puno o njenom detinjstvu već samo ono što se vidi na starim slikama. Ovu dirljivu priču treba da pročita svako da mu se ne bi desilo isto.
„Moja mama je umrla od raka. Zgrabio je iznenadno, nemilosrdno i odneo je iz naših života pre nego što smo stigli da svarimo šta se dešava. Ta priča ni po čemu nije jedinstvena, činjenica da je imala rak nije jedinstvena, ni rak sam po sebi nije jedinstven. Ali, Beti Klark je bila jedinstvena. A ja to počinjem da shvatam tek sada.
Ne znam šta se tačno dešavalo u tih 40 godina pre nego što sam ja ušla u njen život i za tim najviše žalim. Uvek sam mislila da imam dosta vremena da pitam za detalje. Ono što me kod mene najviše nervira je što ljudima stalno govorim kako prosto obožavam da slušam priče ljudi, ali se kod ove jedne osobe nisam ni potrudila da čujem. Zato, evo liste pitanja za koja bih volela da sam odvojila vreme da ih postavim:“
Možeš li da mi daš taj recept?
Dobro je znana činjenica da su mame neviđeno dobre u pravljenju ukusne hrane i to rade tako da se čini izuzetno lakim. Prženi pirinač moje mame ne bi mogao da pobedi nijedan drugi, čak i da obiđem sve restorane po Kini. Ukus njene piletine sa karijem koju je uvek pravila bez potrebe da konsultuje recept, mogu i sad da osetim u ustima. A neću ni da počnem da pričam o njenoj čokoladnoj torti. Ali pošto su svi ti recepti bili samo u njenoj glavi i pravila ih je po sećanju, ne mogu da ih ponovo napravim bez obzira koliko se trudila. Zašto joj nisam tražila te recepte kada sam imala priliku?
Kakav je bio tvoj život pre dece?
Kao deca možemo biti toliko samoživi da ne znamo ni za šta drugo. Nesvesni smo činjenice da su naši roditelji, pre nego što smo mi ušli u njihov svet, zapravo imali život. I kao i kod nas, vrlo je verovatno da je to doba bilo potpuno jedinstveno.
Upoznajte svoje roditelje bolje tako što ćete saznati ko su bili pre nego što su dobili decu.
Da li je tata bio „pravi“?
Verovatno svi volimo da verujemo da se naše začeće desilo iz ljubavi. Iako, iskreno, ne želim baš da znam sve logističke detalje tog događaja. Ono što pokušavam da kažem je da bi bilo lepo da znate da li je možda postojao „onaj jedan koji je utekao“. Većina nas ima tu neku osobu koju špijunira na fejsbuku. Onu jednu osobu koja nam je slomila srce. Možda i vaša mama ima svoju priču. Možda i nema. Ali barem je pitajte.
Da li bi uradila bilo šta drugačije kao mama?
Kao mame smo programirane da stalno preispitujemo sebe. Samo iz iskustva i grešaka ćemo znati šta radi a šta ne. Moja mama je već posedovala dosta znanja i, iako je nesebično delila svoje roditeljke savete, volela bih da sam je pitala da li je postojalo bilo šta što bi drugačije uradila. Moje šiške iz šestog razreda na primer?
Postoje li bilo kakvi zdravstveni problemi o kojima nikada nisi pričala sa mnom?
Više je nego očigledno da ovaj razgovor treba da se desi, i to više puta. Nadam se da ste i vi pričali sa svojom majkom o njenoj istoriji bolesti i o svojoj predispoziciji da dobijete, na primer, dečiji dijabetes ili rak dojke, depresiju ili visok pritisak.
MNOGO je važno da pričate o tome i da dobijete sve informacije jer one mogu spasiti živote.
Da li vidiš sebe u meni?
Da se razumemo, ja sam usvojeno dete i zato ovde ne govorim o fizičkim karakteristikama. Taj deo je očigledan. Mislim na to da li u vama vidi osobine koje i sama poseduje. Za sebe već mogu da kažem da moja 14-ogodišnja ćerka, iako uopšte ne liči na mene fizički, ima skoro sve moje osobine ličnosti. Njen smisao za humor i sarkazam, ponekad zvučimo kao ista osoba. Volela bih da sam moju mamu pitala da li misli da sam ja apsorbovala bilo šta od njenih lepih i prirodnih roditeljskih sposobnosti.
Da li je sada teže biti mama nego u tvoje vreme?
Očigledno, razlike između 1975 . i 2014. su ogromne. Sigurna sam da postoje očigledne razlike u bogatstvu i privilegijama. Nas su slali su najbližu državnu školu ili u Katoličku školu ako su vam roditelji bili vernici. Bilo je mnogo više slobode, možda mnogo manje osećaja krivice kod mama. Njena razmišljanja bi bilo divno čuti.
Da li si se odrekla sna da bi imala mene?
Svi mi imamo vizije kako bi naš život trebalo da izgleda. Karijeru koju želimo da gradimo. A onda se desi život. Što se ovog pitanja tiče, nisam ga sasvim propustila. Njen život je bio potpuno okrenut deci. To jest, mi smo bili njena sreća. Sa druge strane, znam da su neke mame prestale da prate svoje snove i, iako ne krive svoju decu zbog toga, možda je to nešto što bi trebalo da znate.
Sa kim si se prvo poljubila?
Pa svi se sećamo svog prvog poljupca. Saznajte kakav je on bio za vašu majku. Ako ni zbog čega drugog, imaćete dobar razlog sa smejanje.
Koji je bio tvoj prvi posao?
Zanimljivo je kako vaša mama tačno zna koji je bio vaš prvi posao ali vi ne znate koji je bio njen. Postavite to pitanje.
Lepa stvar u životu je da svako ima priču. Nisu to uvek lepe ili naročito vesele priče ali su realne i istinite. Dugujete sebi i svojim roditeljima da saznate sve što možete o njima i potpuno ih razumete, pre nego što vam ta privilegija bude oduzeta.
KutakNet