I evo obrta u priči, razboleo sam se prvi dan čim sam došao. Pravo sa autobuske u apeteku i tako je stariji svet sa mnom u paketu čekao u redu u apoteci. Oni za lekove za pritisak, ja za anginu. Što bi rekla pesma: "Ista nam je tuga, isto nam je sve, isti se pronalaze". Pored zdravstvenih muka, gospoda, gospođe, opet sa mnom u duetu, na svojoj nejakoj koži osetili su još jedan udarac života - povratak za Beograd minibusom.
Neverovatno je kako se javi instinkt za preživaljvanjem kad se pojavi malo prevozno sredstvo sa limitiranim brojem sedišta, a na peronu stoji mnogo više nego što evidentno može da uđe. Iako smo svi svesni da smo platili povratnu kartu koja je numerisana iz nekog razloga postoji zebnja da će neko izvisiti na putu koji traje nešto malo više od tri sata i najverovatnije ga provesti na nogama, a ne u sedištu.
I evo još jednog obrta, strah je postao realnost. Udruženi putnici među kojima sam se osetio kao beba, jer su oko mene bili ljudi koji su odavno u sedmoj ili osmoj deceniji života, kad su shvatili da koferi jedva da mogu da stanu u bunker minibusa i da će neki morati da ih unesu u minibus, i da nema mesta da sednete, a kamoli da dišete, počela je buna na dahije.
"Ovaj deda se širi", "Pali ventilaciju ima da se pogušimo", "Majstore, ako primiš još nekog u prevoz sedeće ti u krilu", "Zovite direktora! Recite mu da doveze pristojan autobus", "Pomeri se Milovane da sedne žena", a Milovan odgovara: "Ženo, bole me noge i nemam gde da ih stavim".
*VRNJAČKA BANJA FOTO: NEBOJŠA RAUS / RAS SRBIJA
Bake i deke zaista su se vozili u nehumanim uslovima jer ako nemaju mesta za noge, a imaju problema sa kostima, kičmom ili kolenima, doslovno preživljavaju mini pakao u minibusu.
Vozač se izvinjavao jer nije on prodavao karte, već žena na autobuskoj, pa se evidentno zabrojala. I posle vrlo oštrog starta koji je bio ispresecan pretnjama, kukanjem i stiskanjem jer niko neće stajati do Beograda čovek se iscrpi i ogladni. Onda je došao vreme za ručak. Na repertoaru na sedištu iza mene su bili paradjz, šunka, hleb i beli luk. Slušajte, dezinfekcija. Kad smo već svi gomila "bolesnih ljudi iz banje" (citiram gospođu koja je sedela iza mene) svima nam je realno dobro došao jedan čen da se pročistimo.
Da li smo sedeli jedni drugima na glavama? Da! Da li smo imali katarzičan momenat jer smo nezadovoljni? Da! Da li se prevoznik ogrešio? Da! Da li su Srbi kao i po običaju pronašli humor u muci? Da!
Impresivno je kako svaki put kad nastane problem i problem ne može da se reši naš narod gleda sve sa svetlije strane. Stari dobri inat. Iz inata neću da mi bude loše, iako ništa ne mogu da učinim. Veći deo puta bake i deke su se šalili kako im je ovo poslednja vožnja jer su sigurni da neće videti svoje najmilije.
"Ja ću doći živa u Beograd, ali posle ove vožnje mogu pravo u bolnicu da me smeste jer noge ne osećam još od Trstenika", "Milovane, zapeo si da ideš u banju i eto ti sad. Nemoj da si kukao kad dođemo deci i da ih maltretiraš", "Odem da se izlečim, a koliko vidim ima pre Beograda da ispustim kašiku".
Srećom, svi smo živi i zdravi stigli. Noge su se protegnule, miris belog luka sigurno se još oseća u minibusu, a angina je prošla, hvala antibioticima.
(Izvor: zena.blic.rs)