Ako čitate ovo pismo, znači da sam već došla do vas. A sada ću početi prigovarati, jer postoji i razlog! Boli, shvatate li …
Ja imam dosta godina – sama se ne sećam koliko. Najverovatnije oduvek postojim. Zato se u meni nakupilo mnogo zapažanja kod čovečanstva.
Nikad niste pokušali postaviti sebe na moje mesto? Beskorisno! Vrlo je korisno i spoznavajuće…
Evo svi kažu: “Sreća, sreća …” jure u potrazi, traže, sanjaju o meni. A ja se, između ostalog, nigde i ne krijem! I ne odlazim! Sve vreme sam tu i samo čekam da me primete. Ali kako da me primete, kad većina i ne pretpostavlja kako izgledam? To je smešno, traže, a sami ne znaju što!
Najčešće me ne primećuju, jer me svi na različit način zamišljaju. Za nekoga sam – kolač sa kremom, za nekoga odnos s prirodom, za nekoga – svetska slava i bogatstvo, a za nekoga- kada je kod drugog nesreća. Na žalost, i takvi postoje!
Usput, takođe nemam određeno mesto prebivališta, lutam svetom, tražeći utočište. Rado bih se nastanila kod nekoga, kucam na sva vrata redom, ali me ne puštaju uvek. Nesreću svi odmah prepoznaju, a mene – iz nekog razloga, ne!
Znam da me mnogi sami traže, ponekad me skoro nosom dodiruju, ali najčešće prolaze mimo mene, ne primećuju me. Ili ne prepoznaju? Ili možda samo traže tamo gde nisam.
Na primer, mnogi traže sreću u braku. Ili u poslu. Ili u deci. Naravno, ja slijed pratim! A kada se dogodi da vam oduzmu brak, ili posao, ili decu, ja ću nestati zajedno s njima i vi ćete biti nesretni? To je pogrešno!
Sreća je prirodno čovekovo stanje, tako da znate.
Mnogi prebivaju u prošlosti: “To su, kažu, bila sretna vremena!”. A ako se prisete kako su se tada osećali – to nije istina! Oni su i tada u ta sretna vremena bili nezadovoljni celo vreme, za sreću je uvek nešto nedostajalo. Samo tokom godina su shvatili da sam to bila ja! Da, samo prekasno. Pa sede, i prepuštaju se sećanjima.
A drugi maštaju o tome što im za sreću nedostaje. Nekome stan, nekome auto, nekome milion dolara, nekome idealna ljubav.
Pa, ja ću vam reći, čoveku uvek nešto, nedostaje! Date mu odmah sve ono što je tražio, tjedan ili dva će se radovati, a potom se privikne i ponovno počne željeti nešto, da bi mu potpuna sreća došla.
Oh, teško je meni s vama ljudima! Koliko ste oko mene svakakvih besmislica nagomilali!
“Sreća – je biti potreban ljudima”. Iako je lepo rečeno, to nije istina. Potreban ljudima… A sebi? I podelite sebe, zrno po zrno, a sreću ne spoznate.
Brinuti o drugima je – dobro, ali i sebe ne treba zaboraviti! Kada je sreća u vama, tada se oko vas svetlost sreće širi! Toliko da me već možete darovati ???
Ili: “Moja sreća je u deci.” Porasla deca, stvorili svoje porodice, gnezdo savili, a majčica stalno bdije nad njima, meša se, vređa što je otišla u drugi plan. Zašto? Zato što sam s decom i ja otišla, jer me je ona od početka u njih smestila. A kako se sada oseća, bez te sreće? Zato i kažem – prava sreća ne sme ovisiti ni od koga …
Još govore: “Ne bi bilo sreće, da nesreća nije pomogla.”Ali, o čemu to vi ljudi? Zašto se trebate obavezno ciglom po glavi lupiti, da bi shvatili, da je to bila sreća, bila je, a vi je niste primetili?
Ne ljutite se što prigovaram, već sam vas upozorila da mi je dogorelo: Bolje poslušajte, svoju sreću uvidite, što je korisno i primite k znanju.
Kad bi samo znali, koliko često ja stojim uz uzglavlje, kada čovek već odlazi, a suze naviru! Tek tada shvata, da je to bila ona – sreća, događa se da je previdio, nije vidio, nije primetio!
Evo penje se čovek na planinu, na sami vrh, penje se, zadihan, prsti krvlju obliveni. A zbog čega? Da bi se popeo na vrh i osetio sreću! Pa, za mene, to je sretan trenutak! Polet duše! A onda, ipak će morati ponovno ići. Da se spusti da bi se ponovo popeo. Večna potraga za srećom … A nikada vam nije palo na pamet, ljudi, da dok se negde penjete, ja sam vam iza leđa, u ruksaku! Ili džepu. Ili samo letim blizu, šapućući: “Stani, prijatelju! Pogledaj sa svih strana! Ja sam ovdje, tvoja sreća.”. Ali, to – malo ko čuje …
Otkriću vam svoju glavnu tajnu: Ja sam vezana za vreme. Nema me u prošlosti – to su samo sretne slike. I u budućnosti me nema – to su samo slatki snovi. Ja sam uvek u sadašnjosti!
Jeste li čuli pesmu: “Postoji samo tren, za njega se drži”? Evo, ovo je upravo o meni! Svaki vaš trenutak je sreća. Naravno, ako u tom trenutku niste otišli u prošlost ili budućnost.
Zbog prošlosti obično žale, zbog budućnosti – brinu. A tamo gde je žaljenje ili briga, ja ne živim – mi nismo kompatibilni, što se tu može!
Evo što ću vam reći! Ako čitate sada ovo moje pismo – onda imate oči i one vide. Zar to nije sreća? Ako ste slepi, a neko vam je pročitao pismo naglas – znači da imate prijatelja! Kakva sreća!
Disati, hodati, voleti, gledati, osetiti i mirisati – da, sve je to sreća! Žuto lišće poletelo – lepota, sreća! Sneg pao na zemlju – svetlo, čisto, sreća! Potoci potekli, trava nikla – zar to nije sreća? A kada su jagode i gljive porasle i u reci se može kupati – to je baš uživanje!
Samo vas jedno molim, ljudi: ne držite se za mene! Ne hvatajte me za krila! Ja se krećem, letim! Ako me lišite leta, ja ću se pretvoriti u uspomenu.
Kao taj osušeni list, koji je vaša baka 1968. godine donela iz Jevpatorja. Naravno, on dušu raduje, ali kada je to bilo! Bolje se prisetite: “Sretni sati se ne gledaju!”. A zašto? Jer je u njihovom svakom trenutku – sreća, zašto bi gledali na sat?
Nema ni prošlosti, ni budućnosti u njima, postoji samo trenutak!
Uopšte, obraćam se vama, ljudi: Pustite me unutra, umorila sam se od lutanja po svetu bez doma. Pustite da živimo po zakonu: “Čovek je sam vlasnik svoje sreće!”. Ja samo o tome i sanjam, da nekome dođem i da ga usrećim do kraja života. Samo se zaustavite na trenutak, zaustavite svoj večni beg, pogledajte uokolo – i odmah ćete me videti.
Ako želite, kažite o meni vašim prijateljima, onima koji su vam posebno dragi. Neka i oni čuju moj očajnički krik! Vi ćete učiniti dobro delo, a oni će se razveseliti. A onda, gledaš, osluškuješ, promatraš … i mene na kraju primetiš.
Neka bude sreća sa svima nama!
(Izvor: atma.hr / elfikarussian.ru / Prevod: Beba Mur)