Priča mi jedna mlađa osoba kako je, vozeći se automobilom kroz grad, zastala pred pešačkim prelazom da propusti dvoje matoraca.
Dvoje matoraca – tako je rekla. Istina, s obzirom na njene godine, vrlo je moguće da se ta odrednica odnosi na prošireniji krug ljudi, na mnoge od nas.
Priča mi da su se oni, videvši da je zastala, uhvatili za ruke i tako – s rukom u ruci – pošli preko pešačkog prelaza. Ali umesto da se požure, išli su polako – s noge na nogu. Ni to im nije bilo dovoljno; nasred pešačkog prelaza zastali su i poljubili se.
"Pritisak mi je skočio na dvesta!" rekla mi je. "Nisam znala šta bih učinila. I zašto sam uopšte stala pred pešačkim prelazom?! Zatrubila sam im, a oni su nastavili s noge na nogu kao da se to njih ne tiče."
Pogledao sam je i rekao:
"Ne razumem te. Bog ti pošalje jedan divan par da ti prenesu njegovu poruku, a ti mu trubiš?!"
Budući da ni ona mene nije razumela, rekao sam joj:
"Bog ti je hteo reći da malo usporiš. I odmah ti je pokazao kako će ti život izgledati, budeš li usporila… Pokazao ti je kakav ti život želi…"