ZAŠTO JE DECI NEOPHODNO VIŠE ZADIRKIVANJA?

Zadirkivanje je na lošem glasu jer se povezuje sa vršnjačkim nasiljem. Ima li, međutim, od njega više koristi nego štete?

Piše: Piter Grej, razvojni psiholog

Šta je zadirkivanje? Psiholog sa Berklija Dašer Keltner je vodeći stručnjak za zadirkivanje. Njegova definicija zadirkivanje je “namerna šaljiva provokacija, usmerena na nešto vezano za metu”.

Zadirkivanje ima tri osobine:

1. To je verbalna izjava ili neverbalna akcija sa ciljem da namerno provocira drugu osobu.

2. Zadirkivanje sadrži elemente šalje, koji pokazuju da nije sasvim ozbiljna (smeh, ton, fraziranje, preterivanje, ironija).

3. Ono skreće pažnju na nešto vezano za metu – osobinu, fizičku karakteristiku, trenutno emocionalno stanje ili namere…

 

Neverbalno zadirkivanje je kada, recimo, roditelj nudi detetu bombonu pa je u zadnjem trenutku izmakne, i ono je usmereno na detetovu jaku želju za bombonom. Među članovima porodice koji se međusobno dobro poznaju, zadirkivanje je način da se iskaže ta prisnost, međusobnim podsećanjem na slabosti, što jača porodične veze. Slično je i sa bliskim prijateljstvima.

Zadirkivanje kao promovisanje poniznosti

Veoma važna osobina zadirkivanja je da ono podriva egoizam.

U ljudskoj prirodi je da nas tuđa uobraženost nervira. Arogantni ljudi pokazuju da misle da su bolji od nas i žele da nam nametnu svoju volju. Da bi odnos sa uobraženom osobom opstao, nužno je “izbušiti rupe” na njenom egu. Uostalom, svako od nas se s vremena na vreme dovoljno pogordi da je potrebno da bude spušten na zemlju. A zadirkivanje je pravi način za to.

Kada nabliži zadirkuju, oni ne samo da iskazuju prihvatanje, već i podsećaju metu na njene mane kako bi ostala ponizna.

Svetski šampioni u zadirkivanju su lovci-sakupljači. Njihov opstanak zavisi od dobre saradnje, deljenja i duha jednakosti. Među njima nema glavnih, već sve odluke donose demokratski, kroz većanje. Pošto su svesni da je ljudska uobraženost pretnja njihovom opstanku, ona ime je večito na nišanu, naročito kad su u pitanju mladi.

Kada, na primer, neko ulovi antilopu i donese je u selo – mora se držati skromno i ponizno. Reći će da je životinja mršava, jedva vredna pažnje, da ju je ubio čistom srećom, ili samo zahvaljujući tome što je neko drugi napravio dobru strelu. Pokaže li i najmanji znak arogancije, svi će se rugati i njemu i mesu koje je obezbedio. Žaliće se da je meso žilavo, čak će i ispevati pesmicu o lovčevoj hvalisavosti. Možda će početi da ga oslovljavaju sa “poglavico” ili ”veliki čoveče”, što je za njih najgora uvreda.

Tako, gordi član zajednice uviđa da je prekršio meru i da treba da se pokaje. Mora se i sam uključiti u ismevanje svojih mana, jer će u suprotnom zadirkivanje postati još gore, i čak, kao krajnja mera, završiti izopštavanjem, što pokazuje da iza zadirkivanja stoje veoma ozbiljni razlozi.

Kada je antropolog Ričard Li upitao jednog plemeskog vrača o ovom običaju, on mu je odgovorio da mladić koji ulovi divljač može da se uobrazi i pomisli da je iznad drugih. “Mi to ne možemo dozvoliti, jer će ga jednog dana njegova gordost navesti da nekog ubije. Zbog toga obezvređujemo njegov ulov kako bismo ohladili njegovo srce i učinili ga skrušenim.”

U zapadnom svetu tokom poslednjih decenija narcizam je u stalnom porastu, a on nije ništa drugo nego patološki oblik uobraženosti. Da li je to i zbog izumiranja zadirkivanja? Pokret za podizanje samopouzdanja koji je zavladao, proglasio je sve vrste zadirkivanja štetnim, jer krnje samopouzdanje. Ali možda je to upravo ono zbog čega zadirkivanje i treba da postoji? Načini na koji odrasli zadirkuju decu u Aziji i na Pacifiku za naše standarde deluju zli i bezosećajni, ali njihova društva daleko manje pate od uobraženosti i narcizma.

 

Zadirkivanje kao način društvene korekcije i kontrole

Osim za suzbijanje arogancije, zadirkivanje služi i kao mehanizam društvene korekcije. Kada, recimo, veći dečak suviše snažno baci loptu malom detetu, drugari će mu reći “Bravo majstore, baš si faca što si sredio malog,” podrugljivim glasom, kako bi izjavi dali obrnuto značenje. Ovakvom rekacijom će uputiti kritiku a da ne naruše duh igre. Meta će shvatiti da je prekardašila, ali neće se osećati poniženo. Moći će da se izvuče nekom šalom, ali će ubuduće biti pažljivija pri bacanju lopte mlađima.

I lovci-sakupljači zadirkivanjem održavaju mir i sklad u grupi. Uzdržavaju se od direktnih kritika jer veruju da ljudi treba sami da donose svoje odluke a ne da im se soli pamet. Ali zato su majstori da izokola stave do znanja šta misle o nečijim postupcima, i to kroz zadirkivanje.

Na primer, u plemenu Juhoan dve žene su se stalno glasno svađale smetajući celom plemenu, dok ostali nisu sastavili pesmicu o njima i počeli da je pevaju kad god bi se one posvađale. Pesma bi ih postidela i prestale bi sa svađom.

Ne samo da zadirkivanje bolje prolazi nego otvorena kritika, već je i delotvornije. Otvoreno kritikovanje izaziva rasprave i kod ljudi pokreće odbrambeni mehanizam. Zadirkivanje, s druge strane, zaobilazi nagon za samoodbranom i daje meti više prostora da dostojanstveno reaguje. Možemo se smejati na svoj račun zajedno sa onim koji nas zadirkuju, priznajući svoju grešku, možemo iskazati stid i spremnost da se popravimo. Možemo i ostaviti sebi vremena za razmišljanje ili napustiti grupu kojoj se ne sviđa naše ponašanje.

Kada zadirkivanje prerasta u zlostavljanje? Keltner smatra da se to dešava onda kada osobu zadirkujemo zbog nečega što ne može i ne mora da promeni. Ali kada zadirkujemo zbog nečeg što može i treba da se promeni, ono je sasvim opravdano i korisno. Zadirkivati mladića zbog njegovog pušačkog zadaha ili toga što zamišlja da je kul kada puši može delovati grubo, ali je delotvornije nego direktna naredba ili argumentovana rasprava o tome zašto treba da promeni ponašanje i produži sebi život. Naročito će ovakvo zadirkivanje delovati ako ga uputi devojka koja mu se sviđa.

 

 Zadirkivanje kao testiranje društvene veze

Zadirkivanje može biti znak sviđanja, konstuktivna kritika ili okrutno spuštanje na zemlju. Može predstavljati i polu-takmičarsku usmenu igru, u kojoj igrači međusobno testiraju sposobnost da se ostane smiren prilikom provociranja i uzvrati na dovitljiv način. Klasičan primer za to je međusobno prepucavanje američke dece u urbanim četvrtima o tome koliko je debela ili promiskuitetna nečija majka.

Ponekada je zadirkivanje dvosmisleno i samo od reakcije mete zavisi hoće li postati vrsta zlostavljanja i verbalnog nasilja ili će ona uspeti da ga pretvori u svoju prednost. Psiholog Pegi Miler, autorka knjige o zadirkivanju kao načinu socijalizacije i usmene igre, daje karakterističan primer devojčice koju su školski drugovi zadirkivali zbog toga što je siromašna i ima pravo na besplatan školski ručak. Umesto da se naduri i prijavi ovo kao slučaj vršnjačkog nasilja, ona je odlučila da ne izigrava žrtvu već ovo zadirkivanje tretira kao izazov. Njen odgovor je bio “Samo ste ljubomorni što ja dobijam nešto besplatno a vi ne. Mmmm ala je ovo ukusno, vidi samo ovaj puding! Nadam se da uživate u svojoj bajatoj salami iz maminog sendviča.” Čak su se i servirke smejale, a zadirkivačima su zapušena usta. Na taj način je ova dovitljiva devojčica pretvorila potencijalno zlostavljanje u igru u kojoj je pobedila i osvojila viši status u grupi umesto nižeg, koji je zadirkivanje trebalo da joj nametne.

(Izvor: DetinjarijePsychology Today,Prevela: Jovana Papan )

 

Share this article