Roditelji su me se odrekli kada sam rođen: Oca sam video samo jednom i to krišom

Zoran Martinov, koga su se roditelji odrekli kad je rođen, proveo je skoro četiri decenije po domovima. – Sve vreme je nekom pomagao, a tako se ponaša i danas.

Zrenjanin – Bio je, kaže, najružnija beba. Tako su mu rekle sestre negovateljice. Rođen je sa takozvanom zečijom usnom i nizom nedostataka. Pretrpeo je više operacija. Koliko – nikad neće ni znati. Zbog raznih poremećaja i rana izazvanih hirurškim intervencijama po raznim bolničkim ustanovama dugo je primao hranu na cevčicu. Ipak, Zoran Martinov je izazivao neskriveno divljenje sestara i negovateljica zbog fantastične borbe za život od prvog dana dolaska u Principovac kod Šida, u prihvatilište za hendikepiranu decu.

Te mališane sa raznim manama roditelji su uglavnom ostavljali i nisu se više javljali. Kad je počeo da shvata, ispričali su mu da ga je majka ostavila, a da nije htela ni da ga pogleda.

– Ostavljena deca nisu imala drugi dom. U Principovac su mališani dolazili i privremeno, da se leče, da savladaju neke prepreke. Mi „stalni” s njima smo sklapali prijateljstva, a onda bi oni odlazili. Ispraćali smo ih i onda sklapali nova prijateljstva s novim privremenim stanarima. Tako je tekao život, malo-malo, pa opet ispočetka – seća se Zoran Martinov.

 

On objašnjava kako je proveo 15 godina u prihvatilištu u Principovcu. Kroz nekoliko godina fizički se potpuno oporavio, ojačao, porastao... Život u takvim ustanovama svodi se na međusobno pomaganje, pa gotovo svi štićenici imaju osećaj da su korisni. Fizički superiorniji pomažu drugima čije su mogućnosti manje. Pružiti podršku prijatelju pružajući mu hranu, vodu, pomažući mu da prođe s kolicima, bilo je svakodnevna pojava. Zoran Martinov je bar deceniju bio intenzivno na raspolaganju drugim štićenicima, jer je fizičkom konstitucijom bio među najspremnijima.

U petnaestoj godini upoznao je sestru. Od rođenja do tada nikad nije imao kontakt ni sa kim od rođaka. Nije znao ni da ih ima. Onda je njegova majka, koja ga takođe nije viđala, rekla ćerkama – njegovim sestrama starijim deset i jedanaest godina – da on postoji. Jedna sestra došla je u dom da ga vidi. To je za nju bilo stresno, za njega nije. Još nije imao nikakvu svest o rođacima.

Život mu je donekle poremećen kad je trebalo da napusti prihvatilište Principovac i pređe u internat, koji se nalazio u Umci, kako bi nastavio školovanje. S njim s pošli i najbolji prijatelji Mitar Đokić i Dejan Kovačević. Jedni drugima pomagali u oblačenju, ishrani, izlascima, učenju... Završili su grafički dizajn.

Onda je sa istom „ekipom” dospeo u Gerontološki centar u Zrenjanin. Doveo ih je tadašnji direktor Damjan Budurin, kako bi bili bliže „civilnom životu”, verujući da je to prava inkluzija o kojoj se danas mnogo priča. Tu je pomagao dvojici cimera, a onda su se dogovorili da u sobu prime još jednog – Nenada Krbavca, izbeglicu sa Banije koji je posle nesrećnog skoka u reku Petrinjčicu, dok se kao dete kupao za vreme poslednjeg rata, ostao u kolicima.

Zajedno su lakše obilazili silne prepreke i pritom se uklapali u okruženje. I dan-danas Zoran svojim prijateljima koji su u kolicima pomogne da uđu u kombi, pa odlaze na koncerte, izlete, razna druženja...

Po ideji Zorana Martinova, momci su napravili izuzetan korak velikom akcijom „Čep za hendikep”. Pokrenuli su sakupljanje plastičnih čepova koje prodaju i nabavljaju invalidska kolica za one što ih je zahvatila ista sudbina. Do sada se uključilo 840 škola, nabavljeno je više od 30 kolica. Kažu da nije u prvom planu koliko bi novca skupili, nego koliko je ljudi prožeto dobrim namerama i humanim poslom.

Zoran je nedavno saznao ko mu je otac, i to četiri godine posle njegove smrti. Kopkalo ga je to, bez obzira na to što ga nisu hteli ni otac ni majka. Oca je video krišom. Sestra mu je namestila da ga vidi, a da on ne primeti. Da mu je taj čovek zaista otac utvrđeno je kasnije, DNK analizom krvi njihovih srodnika. Sad više zna o sebi.

(Izvor: politika)

Share this article