1. "Davljenje" u svemiru
Svemirsko odelo je poput male, zasebne letelice koja se može pokvariti kao i svaka prava letelica. To je na svojoj koži iskusio italijanski astronaut Luka Parmitano kad mu se tokom šetnje po svemiru 2013. godine kaciga počela puniti vodom.
Njegov ventilacioni sistem je naime imao rupu, a budući da tečnost ne može da teče onde gde ne postoji gravitacija, tečnost je ostala u njegovoj kacigi i počela je da mu prekriva oči i uši, pa mu je blokirala i nozdrve.
Rizikujući davljenje, morao je brzo da završi šetnju.
"Krenuo sam nazad u vazdušnu komoru, a voda je nastavila da kaplje. Potpuno mi je prekrila oči i nos, teško sam video i nisam ništa čuo. Nisam mogao da komuniciram s drugima. Nisam mogao da dišem na nos, a kad sam pokušao da dojavim da imam problema jer ne vidim gde hodam, oni me nisu čuli. Umesto da se koncentrišem na problem, tj. mogućnost davljenja sledećim udisajem, počeo sam da razmatram moguća rešenja."
Parmitano se na kraju - opipavajući sve oko sebe - vratio u vazdušnu komoru, uspešno prolazeći kroz zone "bez dodira" - tačnije, delove stanice s oštrim ivicama koje mogu probušiti svemirsko odelo – pa se domogao sigurne zone.
Inače, on nije prvi astronaut s ovim problemom, jer je 2001. godine kanadskog astronauta Krisa Hedfilda odjednom tokom svemirske šetnje počelo da svrbi levo oko i da mu se puni suzama. Suze su oblikovale mehurić tečnosti koja je odmah prekrila i desno oko.
Zbog toga u trenutku više ništa nije video. Iako je bio usred svemira, u rukama je držao bušilicu.
Sa Zemlje su mu javili da otpusti kiseonik, jer su se plašili da ga je oko peklo zbog curenja otrovnih gasova unutar odela. Premda se taj savet kosio sa svim instinktima preživljavanja, ipak je funkcionisao i on je preživeo.
2. Plutanje u daljinu
Iako nijedan astronaut dosad nije otplutao u svemir, Hedfild tvrdi da je ovo njegov najveći strah - čak i veći od onog da će biti problema pri poletanju ili sletanju.
Svi astronauti pri izlasku u šetnju budu privezani za ISS sklopivim, 26 metara dugim, pletenim čeličnim kaišem.
Astronauti obično u šetnje izlaze u parovima, a kad su u vazdušnim komorama - koje razdvajaju unutrašnost letelice od svemirskog prostranstva - privežu se jedan za drugog.
Prvi astronaut koji napusti unutrašnjost poveže svoj kabl s spoljnim delom stanice pre nego što učvrsti spolja i partnerov kaiš. Zatim se drugi šetač oslobodi iz unutrašnjosti stanice i pridruži kolegi.
Na ovaj način je rizik od razdvajanja minimalan. Ali ako bi se ipak dogodilo da astronaut odjednom zapluta bespućima svemira, mogao bi aktivirati džojstik koji je sakriven u njegovom odelu, a kojim bi upravljao svojim ruksakom, koji bi mu omogućio da se vrati do svemirske stanice.
3. Vrenje krvi
Svemirska odela su tako dizajnirana da zaštite astronaute od gotovo vakuumskih uslova u svemiru, a njihovo pucanje može imati kobne posledice.
Ljudsko telo se naime dvostruko proširuje u vakuumu, što je otkrio američki vojni pilot Džozef Kitinger kad je naglo iskočio iz balona 1960. godine. Desna rukavica ga nije dobro zaštitila pa mu je zbog nagle promene pritiska ruka drastično otekla.
Kada se spustio na zemlji, ruka mu se vratila na normalnu veličinu, a imao je mnogo sreće, jer da su mu se zbog prtiska smanjile kaciga ili odelo - možda ne bi preživeo pad.
Da se ista situacija dogodila u svemiru, mnogo bi veći problem bio gubitak kiseonika. Naime, kad svemirsko odelo iznenada ostane bez pritiska, astronaut se može onesvestiti u roku od petnaestak sekundi, što je vreme potrebno da telo iskoristi sav kiseonik.
A to je ujedno i ono šta se dogodilo jednoj osobi koja se za NASA podvrgla testiranju u gotovo vakuumskim uslovima u Hjustonu 1966. godine. Tokom ispitivanja je došlo do nezgode, pa je osoba naknadno opisala kako je na jeziku osetila mehurić sline pre nego što se onesvestila.
U svemiru, budući da pritisak ne može osigurati odelo, telesne tečnosti bi se mogle bukvalno zakuvati, dok bi se u njima proširili gasovi.
Drugim rečima, ako vas ne bi usmrtio nedostatak kiseonika, nešto drugo bi... i to brzo!
4. Iscrpljenost
Kad su debitovali u prvoj šetnju u oktobru, američki astronauti Skot Keli i Kjel Lindgren su proveli više od sedam sati podmazujući robotsku ruku, slažući kablove i prekrivajući instrumenate - koji mere intenzitet svetlosti.
Delimičan razlog zašto svemirske šetnje traju toliko dugo krije se u tome da, iako je 160 kg teško svemirsko odelo u bestežinskom stanju, ono je i dalje veliko i nezgrapno, te u velikoj meri otežava kretanje.
"Kad biste se približili nekome u svemirskom odelu i gurnuli ga prstom, postigli biste isti pritisak kao da ste tu osobu pogodili odbojkaškom loptom. Svaki korak koji učinite znači da celo telo treba da se progura protiv ogromnog otpora unutar odela. Nakon šetnje se vratite potpuno fizički iscrpljeni, te često krvarite, jer je stvarno teško raditi u tim odelima", kaže Hedfild.
A bez gravitacije koja bi ih zadržala na mestu, šetači ne mogu tek stajati na mestu dok obavljaju posao, nego se sve vreme moraju kretati. Moraju koristiti mnoštvo mišića da bi uopšte bili na jednom mestu, što znači da ako još nešto rade, telo opterećuju dvostruko više.
Kad ljudi pak postanu umorni, oni greše. Kod kuće, ako se slučajno spotaknete dok koristite bušilicu, možda završite u bolnici, ali u svemiru vam nijedna hitna pomoć nije dostupna.
5. Velika nepoznanica
Svemirske šetnje su se uveliko promenile otkad je u prvu izašao ruski astronaut Aleksej Leonov. Iako je on izvan letelice proveo svega 12 minuta i dalje je za dlaku izbegao veliku tragediju.
Naime, inženjeri koji su izrađivali njegovo odelo nisu uzeli u obzir da će se ono proširiti kad bude u svemirskim uslovima, pa se on nije nije mogao probiti kroz vrata kad se pokušavao vratiti u letelicu. Morao je postepeno da otpušta ventil kako bi se pomalo smanjivao sve dok nije bio dovoljno "sitan" da može da uđe kroz vrata.
To je tek jedan od mnoštva primera s kojima su se susreli astronauti na svojim putovanjima.
Iako je sve manje nepoznanica o tome što se može dogoditi tokom šetnje svemirom, i dalje postoji šansa za nepredviđen scenario, kojeg se svi pribojavaju. Iako bi zahvaljujući tome, sledeći astronaut bolje prošao, niko ne želi da bude onaj prvi, na kojem je uočena greška, piše BBC.
Izvor:bktvnews