Usred leta 1946. na mitingu u Splitu Josip Broz Tito, predsednik tadašnje Vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije, ministar narodne obrane i maršal Jugoslavije, ocenjujući posleratne uspehe u sređivanju stanja izneo je i svoje ideje o ulozi jadranske obale u oblikovanju uspešnijeg društva:
PROČITAJTE JOŠ Gradić u Srbiji sa najviše jezera: Ovde ćete se provesti lepše nego u Veneciji! (VIDEO)
"Video sam da su u Dalmaciji učinjeni napori u pogledu higijene i zdravlja i moram da kažem da je ono što je urađeno dobro i da je prilično urađeno. Ali, sve je to još uvek malo, prema onome što treba uraditi. Divna obala naše Dalmacije može da pruži mogućnosti za učvršćenje zdravlja radnih masa svih naroda Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Od lepe dalmatinske obale treba da stvorimo oporavilišta i sanatorijume, da svaki koji radi i daje svoj prilog zajednici može da dođe da popravi svoje zdravlje i zatim ponovo, još jače, da prione na rad," priše Express.hr
Naime, odmah posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je, u julu 1946. godine, donela Uredbu o plaćenom godišnjem odmoru i počela razvijati sistem socijalnog turizma. Godinu dana kasnije savezna Vlada je donela i naredbu o povlasticama za članove sindikata na godišnjem odmoru - famozni 'K-15' i 'regres' za godišnji odmor. U socijalizmu su upravo to bile povlastice svakog zaposlenog – da dobiju posebne popuste za putovanje i smeštaj na moru, i da za letovanje od poslodavca još dobiju i džeparac.
Upravo je ta Uredba o plaćenom godišnjem odmoru bila temelj za početak masovnog turizma na hrvatskoj obali. I upravo je razvoj turizma u Hrvatskoj nakon Drugog svetskog rata tema znanstvenog rada istoričara Igora Dude i Igora Stanića. Naučni rad iz 2011. godine - „Iza vrata radničkih odmarališta: Službeni zapisi o nestašnima i gladnima 1947.-1950.“ - svedoče o tome kako su se u bivšoj Jugoslaviji radnici morali terati da se odmaraju i da odlaze na godišnji odmor. Malo Jugoslovena je znalo što znači letovanje.
Ova naredba, kao što se vidi iz Titovog govora, došla je dakle, s najvišeg zapovednog mesta. Igor Duda, istoričar i vanredni profesor na pulskom Sveučilištu Jurja Dobrile na katedri za modernu i savremenu istoriju, strastveno se bavi proučavanjem razvoja radničke dokolice i pretvaranjem radnika u turiste u bivšoj Jugoslaviji. Budući da je reč o naučniku, on podatke iznosi na temelju istraženih i proverenih činjenica iz mnogih verodostojnih izvora, pa mu se ne može zameriti ni da je sentimentalan i nostalgičan, ili da je prestrogi kritičar. Naprosto je objektivan, a u toj objektivnosti ima mnogočega što se neće svideti onima koji govore da su socijalizam i Jugoslavija bili gulag za malog čoveka i radnika.
Ali u to vreme malo njih je znalo što to znači letovati i kako se odmarati. Radnici su tada bili još čvrsto vezani za porodice na selu, pa su svaki slobodni trenutak tamo i provodili obrađujući zemlju. Oni koji su pak i mogli otići na odmor, nisu znali šta ih tamo čeka, a mnogima je to trebalo biti prvo veliko putovanje i zato nisu ni imali hrabrosti upustiti se u takvu avanturu. Stoga je država preuzela na sebe i obavezu da radnike– milom ili silom – natera na trošenje novaca i besposličarenje.
Danas je to sasvim nezamislivo, no evo kako je to bilo pre 70-ak godina. Zahvaljujući naučnom radu Igora Dude i Igora Stanića, koji su zavirili u arhive, dobili smo vrhunski pedantan uvid kako je izgledao prvi radnički turizam na hrvatskoj obali.
Naime, krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošlog veka, sindikati i odmarališta su muku mučili kako motivisati radnike na putovanje. Kad bi ih i uspeli naterati da odu na odmor, radnici nisu imali pojma kako se treba u odmaralištima ponašati, a često puta su pravili i probleme. Ali isto tako u Hrvatskom državnom arhivu spisi svedoče da je u odmaralištima neretko problem bio nestručnost osoblja i zloupotrebe upravitelja, ali i loša oprema i ishrana. Sve to ponekad bi završilo prevremenim povratkom kući. Kao i sve ostalo, tako je i opremljenost odmarališta bila propisana idealnim standardima, no stvarnost je često puta bila sasvim drugačija. Prema predlogu površina jednokrevetnih soba trebala je biti 8-10, a dvokrevetnih oko 14 kvadrata. Veličina soba bila je predmet čak i Titovih saveta turističkim radnicima kasnih šezdesetih, kako piše Duda u svom radu 'Od radnika do turista'. Tako Tito kaže: "Uostalom, ni spavati nije dobro ako je plafon nizak, ako je soba mala, i ako postoje možda i neke druge neugodnosti u vezi s time."