Samoubistvom je Pol pretio maltene od početka njihovog zabavljanja - svaki put kada bi se osetio ugroženo on je ispoljavao agresiju, pa ipak - Viki mu je rodila sedmoro dece: Džejmi, Kejsi, Lori, Miri, Nikitu, Osborna i Pipu. Četvoro njih je autistično.
- Jedva da se i sećam detalja tog popodneva. Sve što pamtim je zaglušujuća buka helikoptera, zbog koje i danas doživljavam post-traumatski stres, kada god ih čujem. - započinje svoju priču Viki Šanks, u dokumentarnom filmu o svojoj životnoj priči, koja nosi naziv "Naše kraljevstvo".
Njen suprug Pol je trebalo tog 15. septembra 2007. godine da ode na poslovni sastanak - umesto toga počinio je samoubistvo.
- Dve moje devojčice koje sam poslala da ga potraže pronašle su njegov automobil parkiran u blizini šume i vratile su se sa oproštajnom porukom. Nisam imala snage da je otvorim. Sve nakon toga dogodilo se neverovatno brzo - seća se Viki.
Ona i Pol upoznali su se davne 1984. godine, kada je njoj bilo 24 godine, a njemu dve više.
- Mislila sam da je idiot, isprva. Ali, nakon što smo malo više vremena proveli zajedno, shvatila sam da mi se veoma sviđa. Bio je neobična ličnost, na dobar načim... Voleo me je i bio je zabavan, ali imao je i drugu stranu, koja je bila pomalo burna. Volela sam to kako može da bude strastven, ali ponekad je prelazio granicu - navodi Viki.
Prvi put je to bilo kada ga je slučajno nazvala imenom bivšeg momka. Pol je tada razbio krevet, već narednog trenutka ponovo se ponašao ludo zaljubljeno.
- Provela sam godine i godine tražeći opravdanja za Pola - priznaje Viki, koja se ubrzo nakon tog događaja udala za sada pokojnog supruga.
Zatim su usledila i deca, za koju je Pol insistirao da imaju po dva imena - od kojih je svako moralo počinjati istim slovom. Viki se malo pitala kod davanja imena, ali i svega ostalog - Pol je želeo da ima kontrolu nad njihovim životima.
Nažalost, četvoro od njihovo sedmoro dece imaju dijagnozu autizma, što je Pol često poricao i ponašao se kao da se to ne dešava.
- U jednom trenutku znao je da bude najbolji tata na svetu, dok bi ih u drugom potpuno ignorisao i ponašao se kao da sa njima nema ništa... Briga oko dečijeg zdravlja zato je potpuno pala na mene - kaže Viki, koja je primetila vremenom da i njen suprug nije u potpunosti mentalno zdrav.
Bila je 2001. godina kada ga je savetovala da poseti lekara, burno je reagovao i nikada to nije učinio.
- Tek nakon smrti dijagnostifikovali su mu bipolarni poremećaj, depresiju i opsesivno kompulsivni poremećaj - navodi Viki, koja tek danas shvata koliko je njegovo duševno stanje bilo očigledno.
Ubrzo nakon što su se zbližili Pol ju je polako odvojio od svih voljenih.
- Prijatelji su mi pričali da želi da me izoluje i bili su zabrinuti. Nisam mislila da je tako... A, oni čak nisu ni znali da je Pol umeo da bude i veoma nasilan. Jednom me je gurnuo u ćošak i udario u bubrege, dok me je drugi put toliko snažno gazio po stopalu, pokušavajući da mi slomi kost. Nikada me nije udario u lice, a tragovi su ostajali samo tamo gde niko nije mogao da ih vidi - seća se Viki teških dana.
Njoj tada nije bilo bitno šta Pol može da joj uradi, a glavna briga bila joj je da zaštiti decu. Tada je odlučila da ga ostavi, a njegov odgovor bio je samoubistvo.
- Pol je pretio da će se ubiti otkad sam ga upoznala. Problem je kada neko to radi često, kao što je radio Pol, jer mu onda više ne verujete. Čak i kada nam je policija došla na vrata, ja nisam verovala - seća se Viki.
Posle toga sve joj je u magli.
- Moja stopala nisu dodirivala zemlju, pokušavala sam da se saberem zbog dece. Svako od njih različito je reagovao. Osborn je filozofirao, nešto kao odložena reakcija. Pipa, koja je tada imala šest godina, nije imala pojma šta se dešava i za sahranu je mislila da je žurka. Kada ste autistični i susretnete se sa tugom, to je mnogo teže. Njihovi mozgovi smrt shvataju kao vrlo apstraktni događaj - kaže Viki i dodaje da je tek nakon sahrane realnost postala zaista teška.
Jednoga dana Džejmi, koja je u vreme očeve smrti imala 16 godina, i Kejsi, koja je imala 13, pronašli su papire pokojnog oca, na kom su bili ispisani tajni planovi. Pol je imao nameru da prvo ubije svoju decu, a nakon toga i sebe.
- Nismo želeli da poverujemo da je stvarno to hteo... Tako je i bilo - seća se Viki, najtežeg momenta u svom životu.
A, godinama nakon toga otkrili su da je pored Polove oproštajne poruke koju su imali, i u kojoj se sve uglavnom svodilo na optužbe na račun Viki, pronašli još jednu.
- "Žao mi je", to je sve što je pisalo. Bilo je to bolno skoro kao i samoubistvo - kaže Viki, koja je smatrala da je ovo i najbolji način da se deca oproste sa njim.
Danas, 10 godina otkako nema Pola, Vikina osećanja prema njemu su veoma pomešana.
- U svom najboljem izdanju bio je apsolutno fantastičan, dok je u najgorem bio zastrašujuć i sa njim je bilo nemoguće imati odnos. Nije bio samo jedna osoba, on je bio kaleidoskop svih tih različitih ličnosti. Neke od njih bile su neverovatne, neke zastrašujuće, uznemiravajuće i veoma teške - navodi Viki, koja je odlučila da će se svog bivšeg supruga sećati bez teških osećanja.
On joj je doneo, pre svega, i uprkos svemu, najveću sreću u životu - njenu decu.
(Izvor: zena.blic.rs / countryliving.com)