Više od 2.000 dece živi na beogradskim ulicama, obelodanili su nedavno gradski čelnici. Još najmanje 500 njih obitava na ulicama Novog Sada. Za Niš, Kragujevac i ostale gradove u Srbiji ne postoje čak ni orijentacione procene. Svoj ovoj deci zajedničko je to što su ispod linije siromaštva, što su gladna, smrznuta, prljava, željna svega...
- Dolaze nam mališani koji ne umeju da puste vodu na slavini jer nikada nisu koristili česmu i nemaju tekuću vodu. Mnogi prvi put kod nas gledaju TV i vide računar - kaže Daliborka Baternek Antonić iz novosadskog svratišta.
Prema zvaničnim podacima iz poslednjeg popisa, u Srbiji 445 ljudi bukvalno nema nikakav krov nad glavom i živi u parkovima, ispod mostova i na ulici. Još 17.842 njih spada u sekundarne beskućnike: žive u kartonskim i nehigijenskim naseljima koja sutra mogu da budu srušena, bez struje, kanalizacije i vode. Spavaju i u šupama, podrumima, barakama, šahtovima... Od toga, četvrtina njih su deca mlađa od 14 godina (23 odsto). Zanimljivo je i to što se 58 odsto beskućnika izjasnilo kao Srbi, a 32 odsto kao Romi. Veliki broj njih vraćen je u Srbiju u postupku readmisije.
- Brojka od 2.000 dece na beogradskim ulicama samo je procena. Preciznih podataka nema, jer niko nije radio ozbiljnije istraživanje. Verujemo da ih je na ulici više - kaže Mina Lukić, koordinatorka beogradskog svratišta.
Prema njenim rečima, ova deca su često pravno nevidljiva, nemaju osnovna dokumenta i nigde se ne vode u knjigama. U beogradsko svratište dolazi tek manji broj ukupne populacije - njih 240, najčešće Roma. Oni po pravilu žive u sklepanim barakama s kartonskim krovom koji propada i curi pod naletima snega i kiše. Po ceo dan provode u prošnji, sakupljanju sekundarnih sirovina, pranju šoferšajbni, sviranju po autobusima, prodaji cveća i papirnih maramica... Među njima ima i dece bez roditelja, ali i žrtava porodičnog nasilja i radne eksploatacije.
Ranije je u Beogradu bilo nekoliko skloništa u različitim delovima grada, gde su grupe mališana živele u napuštenim stanovima ili udžericama, obično sa jednom nešto starijom osobom. Sada toga nema. Deca spavaju sa roditeljima, bakama ili dekama beskućnicima, ali po ceo dan borave na ulici. Na njoj, praktično, žive.
Ranije je u Beogradu bilo nekoliko skloništa u različitim delovima grada, gde su grupe mališana živele u napuštenim stanovima ili udžericama, obično sa jednom nešto starijom osobom. Sada toga nema. Deca spavaju sa roditeljima, bakama ili dekama beskućnicima, ali po ceo dan borave na ulici. Na njoj, praktično, žive.
Zimi su mokra i promrzla. Porodice nemaju para za drva, pa lože plastiku i gumu sa otpada. Deca od toga masovno imaju problema s plućima.
- Mnoga od njih su u Svratištu prvi put koristila escajg ve-ce šolju, tuš... U svojim naseljima ponekad imaju česmu, ali ne i struju. Neka deca dolaze s higijenskim navikama, ali mnogo njih te navike nema. Učimo ih da koriste tuš-kabinu, delimo sredstva za higijenu njihovim porodicama. Kod nas mogu da se okupaju, da obuku čistu odeću, dobiju tri obroka. Pomažemo im i u učenju, nabavljanju dokumenata, organizujemo im radionice, vodimo ih jednom mesečno u pozorište i muzej. Veliki broj te dece doživeo je ono što nijedno dete u životu ne bi trebalo da iskusi - kaže Mina Lukić.
Neka od dece koja dolaze u Svratište, manje ili više redovno, pohađaju školu, ali ima i desetogodišnjaka koji nikad nisu upisani u prvi razred i zato se upisuju u večernju školu.
- Najteže je raditi s decom koja nemaju podršku roditelja, a posebno ukoliko otac i majka koriste psihoaktivne supstance. Imali smo braću koja su duvala lepak. Sve što sa njima postignemo u Svratištu uruši se pod dejstvom opijata ili pod uticajem nezainteresovane porodice. Ti dečaci sada su u domovima - kaže Mina Lukić.
Ali ima i svetlih primera. Najnoviji su tri devojčice, sestre, koje su u septembru upisane u prvi razred. Sjajno su se uklopile, a razred ih je toliko zavoleo da su sakupili novac da bi sve tri otišle s njima ne ekskurziju. Pošto nemaju para za ručak u produženom boravku, devojčice budu u boravku do ručka, onda skoknu do obližnjeg Svratišta da jedu, i vrate se u boravak da uče i igraju se.
U Novom Sadu svakodnevno zimi u Svratište dođe oko 40 mališana, a leti njih 20-25. Oni često menjaju mesto boravka, posebno u vreme poljskih radova ili turističke sezone. Odlaze u Beograd, Šabac ili u unutrašnjost. U Svratište dolaze i maloletne majke sa bebama, da ih okupaju, prepoviju i nahrane. Tako najmlađi gost ima tek nekoliko meseci, a najstariji 19 godina.
- Naše pravilo je da dete ne može u Svratište za vreme tajanja časova. Postigli smo rezultate, pa većina manje-više redovno pohađa nastavu. Otprilike jedan odsto dece ne ide u školu. Naravno, pomažemo im u učenju i izradi domaćih zadataka - kaže Daliborka Baternek Antonić.
ŠKOLA
Za svako dete, navode u Svratištu u Novom Sadu, šalje se dopis Centru za socijalni rad da je dete njihov korisnik, a posebno se prijavljuju slučajevi porodičnog nasilja i zanemarivanja. Naročito su, kažu, ponosni na decu koja upišu i završe srednju školu, a takvih je trenutno dvoje.
OKO 700 KARTONKI
* U Srbiji postoji oko 700 nehigijenskih naselja, od kojih je oko 140 samo u Beogradu. U kategoriji neadekvatnog stanovanja je i više od 15 odsto prenatrpanih stanova čiji žitelji za sebe imaju manje od 10 kvadratnih metara po članu domaćinstva.
* Takođe, 12 odsto stanova nije sagrađeno od čvrstog materijala, a njih 25 odsto nema kanalizaciju. U takvim uslovima žive deca ulice, a njihovi roditelji često nemaju pristup zdravstvenim i socijalnim uslugama.
(novosti.rs)