Grupa "Rokeri s Moravu" bila je svojevrstan fenomen na jugoslovenskoj muzičkoj sceni punih 15 godina. Britkim i šaljivim pesmama u duhu narodne muzike i originalnim scenskim nastupom uspeli su da nasmeju publiku, ovekoveče jedno vreme, mentalitet, događaje i stanje u društvu. Članovi sastava, predvođeni autorom svih pesama Borisom Bizetićem, bili su prepoznatljivi po šajkačama ali i drugim folklornim elementima na sceni. Na estradi su se pojavili 1977. s pesmom "Stojadinka ovce šiša", koja je postigla veliki uspeh. Posle toga "Rokere" niko nije mogao da zaustavi. Više od 230 pesama objavili su na sedam singlova, 18 long-plej ploča i 17 diskova. Povodom 40 godina od osnivanja "Rokera s Moravu" nedavno je "Kroacija rekords" objavila dvostruki disk sa 40 pesama.
- "Rokeri s Moravu" su najveći, a moguće i najpopularniji segment mog muzičkog opusa - kaže, za "Novosti", Boris Bizetić. - Posle sedam godina bavljenja autorskim i kantautorskim radom, tek sam se sa njima pojavio na estradi. Kada je krenula diskografska najezda shvatio sam da to uopšte nije šala, mada je bila šala. Onda sam 15 godina živeo kao trgovački putnik. Mesečno sam 15 dana provodio na turnejama, osim kada sam leti bio na godišnjem odmoru. Tri-četiri puta smo obišli sve hale u bivšoj Jugoslaviji, domove kulture i zadružne sale u selima. Išli smo putevima koji nisu ni ucrtani u karte. Ljudi različitih generacija godinama su pratili "Rokere". Sve do trenutka dok nije pukla Jugoslavija i kada su ovde šajkaču počeli da nose oni koji je nikad nisu nosili. Shvativši o čemu se radi, zatvorio sam radnju. Narednih 16 godina bavio sam se televizijskim šou-emisijama, a onda sam sa prijateljem iz vojske a kasnije i kumom Zvonkom Milenkovićem odlučio da objavimo 20. album.
* Šta vas je navelo da formirate "Rokere s Moravu"?
- Dok sam 1977. bio u vojsci u Rijeci, napravio sam na velikom formatu slikovnicu "Zubato sunce" sa crtežima i stihovima i poslao devojci u Beograd. Na jednom crtežu su bili ovca, klinac sa šajkačom i seljanka sa makazama. Pisalo je: "Stojadinka ovce šiša, pripomaže ju Radiša". Kada sam se tog leta vratio iz vojske, dopisao sam stihove za celu pesmu, uradio demo snimak i dao ga tadašnjem direktoru "Beograd diska" Mići Milutinoviću da čuje. Posle toga me je sedam dana svakodnevno zvao i pitao kada ulazimo u studio. Pozvao sam druga iz srednje škole Branka Jankovića Jankulu, prijatelja iz vojske Zvonka Milenkovića i novostečenog saradnika Baneta Anđelovića i formirao grupu. Dok smo u studiju snimali "Stojadinka ovce šiša", zapitao sam se kako ćemo se zvati. Oglasio se ton majstor Aca Radojičić i rekao: "Rokeri s Moravu". Već pred Novu godinu objavili smo drugi singl "Turio Ljubiša pivo da se ladi", u trostrukom tiražu. Bilo mi je jasno da to nije samo zabava, već jedna od staza kojima će moji muzički pravci da se kreću i da treba tome da se posvetim.
* Neki su i osporavali "Rokere s Moravu"?
- Jedna grupa intelektualaca iz Beograda je potpuno pogrešno shatila "Rokere", odnosno moje tekstove i to doživela kao atak na srpski narod i kulturu. Ali najvažniji je bio sud publike. U srcu Pomoravlja punili smo hale i sale, i niko nas nije gađao jajima ili paradajzom. Polazili smo od toga da to bude parodija na sve, na narodnjake, da spojimo muziku iz celog sveta sa narodnjačkim instrumentima koji su bliski narodu. Bila je to nadrealistička štos varijanta. Zabavljao sam se dok sam to radio i želeo sam da zabavim i druge ljude sklone šali i humoru. "Rokeri s Moravu" su scenskim nastupom i repertoarom "kupili" publiku širom SFRJ, bez obzira na to kojim su dijalektom govorili. Za 15 godina snimili smo 19 ploča, čak i po dva albuma godišnje. Pratio sam ono što je u određenom trenutku bilo aktuelno, a teme koje su se uvek provlačile su bračni, ljubavni i komšijski odnosi, a pred kraj i političke teme.
* U čemu biste danas pronašli inspiraciju?
- U nekim dobrim produkcionim uslovima, i u ovim godinama, najradije bih se bavio televizijskim šou-programom. Sve je danas drugačije. Šetajući gradom više ne vidim osmehe i vesela lica. Ljudi su postali depresivni i ne dopada mi se opšte neraspoloženje koje vlada. Ne mogu da budem srećan ako je moj komšiluk nesrećan, ili neko na ulici.
ZET ČEH PIŠE ĐIRILICOM
NAŠ sagovornik u poslu ima veliku podršku ćerki Anite i Doris. Suprug njegove mlađe ćerke Doris, Čeh Jozef Nigrin, rođen u Pragu, za kratko vreme je naučio srpski jezik, a čita i piše na ćirilici.
- Moj zet čita novine na ćirilici, želeo je da nauči i srpski jezik i odlično ga govori - kaže Bizetić. - I moja unuka Anabela je već sa šest godina znala oba pisma.
(Izvor: novosti.rs / S. Dobrosavljević)