Javlja se grupa feminista koja tvrdi da je to implicitna osuda i omalovažavanje žena koje su slobodnom voljom odlučile da nemaju decu u toj dobi ili uopšte. Polemika se svela na dva pojednostavljena stava: a) nema dece jer žene žele lično ostvarenje i misle više na sebe i b) žene su slobodne da rade šta hoće sa svojim telom i ne treba da imaju osećaj krivice.
Ženska uloga je vekovima bila definisana u svetu kojim dominiraju muškarci i svrha ženskog postojanja je bila da služi porodici, da rađa. Muškarac je služio svom radu u miru i svojoj zemlji u ratu i bio je šraf u hijerarhiji. Stvari su se promenile, rigidna, vertikalna hijerarhija vrednosti je srušena – žena ne živi da bi rodila, već da bi se ostvarila kao individua tragajući za sopstvenom srećom.
Filozof Piter Sloterdajk piše da je vertikalnost prošle epohe zamenjena horizontalnim vrednostima. Sada svako može da se školuje, da napreduje profesionalno (i dalje postoji šovinizam prema ženama naučnicama i umetnicama), da voli koga hoće i da radi šta hoće ili bar da ima tu iluziju da može. Sada je vertikalno stremljenje individualističko – ja napredujem u poslu, ja napredujem u društvu, u treningu, u zaradi. U toj promeni vrednosti i žene su se izborile za svoju nezavisnost. Prema tome, ako neko ženu vrednuje po majčinstvu, primenjuje anahrone i represivne vrednosti.
Žena može da želi decu u perspektivi, ali procenjuje da će im život skupa biti preterano bedan u uslovima u kojima je Srbija. Tu je utkano sijaset problema iz ženskog ugla: od nalaženja pravog partnera do čistog materijalnog preživljavanja. Rasprava se raspiruje kada se postavi pitanje ženi koja živi pristojno (ma šta to značilo), a ipak odluči da nema decu. No, njena lična sloboda je omeđena duhom vremena koji i dalje uglavnom definišu muškarci: pojam zajednice je iščezao – zadruge, porodice, nacije.
Čovek živi u vremenu u kojem se ni od koga ne očekuje da se žrtvuje za ,,mi”. Jedini imperativ danas je srediti sebi život. Živimo u vreme izolovanosti, ali bismo hteli osećaj zajedništva. Ne želimo porodicu, ali bismo hteli toplinu doma. Ne želimo obavezu partnerskog odnosa, ali čeznemo za ljubavlju. Ne želimo kolektivne akcije, ali bismo hteli osećaj poleta. U vreme ekonomske krize želeli bismo političku akciju, ali ne želimo da žrtvujemo radno mesto. Fren Libovic ima dobar komentar: „Nije problem da je čovek sebičan, nego je problem kada sebičan čovek napravi dete, pa se čudi što je dete problematično”.
Za mene su ultimativne feministkinje Roza Luksemburg i Klara Cetkin. Biti nesebično spreman na žrtvu za čovečanstvo. Eto, „Utiska nedelje” nema, a ljudi iz branše se uglavnom nisu preterano pobunili. Nema ni feminista ni mačista. Svako gleda svoj bedni, mali, sitničavi interes u svom životiću. Ravnopravni dok služimo kapitalu. Ha, Roza Luksemburg i Če Gevara! Pa nemoj biti naivan, rekao bi Žil Lipovecki, mi živimo u doba Narcisa, u svetu u kojem ne postoji bilo šta vrednije od Ja. To traje jer pozni kapitalizam još daje rezultate u smislu ukupnog komfora (na račun prirode), čak i za one koji o njemu samo maštaju.
Hoću da kažem da postoji nešto prirodno u nelagodnosti koju osećamo zbog toga što ima više onih koji umiru od onih koji se rađaju, ali to nije odgovornost žene. Pa žene su se tek juče izborile za parče svoje slobode, makar iluzorne. To je bilans našeg društva. Naš sistem ne voli ljude. Živimo pod Tanatokratijom, a i principi na kojima je svet organizovan guše udruživanje i razmnožavanje, guše Eros. Potrebni su konzumenti i radnici uz nekolicinu uspešnih, a ne grupe porodica, sindikata i samoorganizovanih revolucionara. To je priroda atomizovanog života u gradu. Obe strane debate su delimično u pravu, ali to je nevažno jer je problem porodice dublji.
Slično je i sa debatom o fizičkom kažnjavanju dece. Posledica Tanatokratije je da uopšte raspravljamo o granici batina u vaspitavanju dece, o intervenisanju države u kuću, a da pri tom ista država nije u stanju da uredi prosvetu da bude po meri tog malog čoveka. Problemi odgajanja dece su višeslojni: puno roditelja otaljava, ima duple standarde, projektuje svoje neuspehe kroz decu, ne oseća se voljeno, pa to kompenzuje tako što razmazi decu.
Škola ne pomaže. Zvuči naivno, ali samo oni koji žive sa ljubavlju imaju nekakav odgovor na pitanja ovog vremena. To je njihov nehotični bunt. Dragi čitaoci, ako se setite, prevaziđite svojim postupcima ograničene rasprave psihologa, nadri-naučnika i politikanata, setite se najljudskijeg u sebi – da učinite ponešto bez interesa, bez namere, bez razmišljanja o sebi, samo iz budne, nesebične ljubavi.
Piše: Igor Simić (Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku)
(Izvor: politika.rs)