Par stotina metara dalje, takođe na ulici, ali između ruševina i kanti za đubre, pored starog objektra bivše mesne zajednice Taftalidže, Novu godinu i novo jutro dočekao je i beskućnik Svetoslav.
U mladosti je završio vojnu školu, radio u bivšoj JNA, imao je vojnu karijeru, suprugu i dete, a danas je sam i napušten, bez posla, bez penzije, bez novca. Splet nesrećnih okolnosti mu je oduzeo sve, ali ne i dušu. U životu ga održavaju dobri i humani ljudi, ptice, priroda i njegovi najverniji prijatelji – psi lutalice, koji se ne odvajaju od njega.
– Hranim se iz kanti za đubre. Tamo nalazim i odeću, a i po neku knjigu. Čitam, pa tako bežim od realnosti, ili posmatram golube i druge životinjice koje žive bedno kao ja, a ipak se raduju životu. To i mene održava, priznaje Svetoslav.
Napolju je neizdrživo hladno, ali za njega su, kaže, najstudeniji pogledi ljudi koji ga u širokom krugu zaobilaze.
– Ljudi me se zbog mog izgleda boje, neki me osuđuju, često me teraju i napadaju. Ja tu ništa ne mogu kada su svoju energiju usmeravam ka tome da nađem bar malo hrane i dočekam novo jutro, kaže Sveto, koji je odavno zaboravio kako izgleda topli dom.
Godinama je spavao po ulicama, na klupama, parkinzima, a danas mu je sklonište stari i zapušteni objekat bivše mesne zajednice u naselju Taftalidže, čiji ga oronuli zidovi čuvaju bar od vetra.
*Foto: mkd.mk
Sveto, kako ga zovu komšije, ne želi mnogo da priča o sebi jer ga uspomene bole više od realnosti.
– Bio sam medicinski tehničar. To sam završio u vojnoj školi u Mariboru, u Sloveniji. Radio sam u Dubrovniku, Mostaru i Tivtu, a posle smrti brata, 1967. godine dobio sam prekomandu u Makedoniju, gde sam takođe radio u JNA. Živeo sam za posao. Takoreći i da nisam imao privatan život. Radio sam do 40-te godine života i tada su počeli problemi. Prvo sa mojim zdravljem, a polako je počeo da se ruši i deo po deo mog života, da bi na kraju ostao sam – na ulici. Ja nemam gde da idem, ovde sam u ruševinama, pored kanti za đubre – tiho priča Sveto.
Ponekad mu neko iz susednih zgrada donese toplu supicu, malo hleba i ajvara…
– To me održava u životu, to što znam da još ima ljudi koji bar na trenutak pomisle na mene. U životu me održavaju i ptice i životinje koje, kao i ja, nemaju nikoga, ni svoj dom, a ipak se raduju svakom novom danu – kaže Sveto.
Dobri ljudi koji žive u zgradama pored njega na socijalnim mrežama su pokrenuli akciju da čoveku obezbede mesto gde bi bar jednom mesečno mogao da se okupa i obrije. Doneće mu i hranu, čistu garderobu, dušek, ćebad, a pokušaće da prikupe novac da mu plate smeštaj u ferijalnom domu.
(Izvor: telegraf.rs)