Ako ponovo stvorite snažnu industrijsku osnovu, dakle solidnu privredu, moći ćete bolje da odolite protivrečnim pritiscima vaših moćnih suseda, bliskih ili dalekih. Takvo je barem naše iskustvo. I kada dođe trenutak, ući ćete u Evropsku uniju uzdignute glave. Takvu vam sudbinu želim.
Čije su ovo lepe želje? Nekog ekonomiste naklonjenog industrijskoj proizvodnji kao modelu ekonomskog rasta? Ne, već odlazećeg ambasadora Švajcarske Žan-Danijela Ruha koji je posle sedam godina završio službu u našoj zemlji, a oprostio se od nas, između ostalog, i pomenutim savetom u autorskom tekstu „Čuo sam, Srbi” na stranicama našeg lista.
Zašto nas sada jedan dobronamerni stranac savetuje da reindustrijalizujemo privredu? Pa zato što industriju nemamo. U proteklih 20 godina u Srbiji je ugašeno 98 odsto industrijskih centara u kojima je radilo oko milion radnika. Industrija je svedena na nivo s početka sedamdesetih godina, a uz to tehnološka struktura prerađivačke industrije je nepovoljna.
Svih ovih podataka svestan je i premijer vlade Aleksandar Vučić. U ekspozeu u Skupštini Srbije, on je podsetio da je nekada svaki deo zemlje imao svoj industrijski centar i doprinosio lancu vrednosti cele privrede. Po tehnološkom stupnju industrije, najgori smo u regionu, jer je učešće industrijskih grana sa niskom tehnologijom 50 odsto, a sa srednje niskom tehnologijom 27 odsto. Fabrika u unutrašnjosti sve je manje, a rezultat je armija nezaposlenih. Investitori, koje država mami subvencijama za zapošljavanje teških na hiljade evra po novozaposlenom, ne bi baš da idu dalje od Beograda i Novog Sada, tj. auto-puta. Nije im ni zameriti. Što bi ginuli po Ibarskoj magistrali.
Ako je za utehu, premijer je najavio novu ekonomsku i industrijsku politiku, podršku investicijama i izvozu. I nastavak reindustrijalizacije započete 2014. godine. Rekao je i da nam treba takozvani pametni rast, zasnovan na pametnoj proizvodnji, inovativnim proizvodima, kvalitetu.
Svedocima vremena nepotrebno je objašnjavati kako je Srbija ostala bez industrije. U privatizaciji ili procesu slanja društvene svojine u istoriju nisu sve fabrike dobro prošle. Što zbog stare tehnologije, što zbog dugova niko ih nije hteo ili su ih kupovali vlasnici sumnjivog profila. S druge strane, ni glas nekoga kao što je Žan-Danijel Ruh nije se u većoj meri mogao čuti. Ekonomisti su većinom glasova zauzeli stav da nam je bolje da razvijamo usluge na račun industrije. To su potkrepili i time da je u svim razvijenim zemljama proizvodnja ustupala mesto uslužnom sektoru. Tek je finansijska kriza 2008. pokazala zabludu te doktrine. Kad je počeo da se ispostavlja račun da sve zaduženija zemlja treba da vraća pozajmljeno, bilo je jasno da se usluge ne izvoze i ne donose devize.
Sada sigurno ne bismo oplakivali sudbinu propalih fabrika da su na njihovom mestu nikle nove. Ali nisu. U privatizaciji je, inače, samo u malom broju slučajeva insistirano na tome da se nađe strateški partner. Kada se to tražilo, za vlasnike smo dobili multinacionalne kompanije koje su donele i svetske norme poslovanja i ponašanja. Istini za volju, fabrike cigareta, cementare i prehrambena industrija su i bez njih bili uspešni. Za ostala preduzeća dobili smo „multipraktik” vlasnike kojima u velikom broju slučajeva delatnost firme uopšte nije bila profesionalno poznata. Zagrizli su „mamac” – građevinsko zemljište i druga imovina koja se može preprodati. Oni su mislili da nije teško gazdovati i u propalim tekstilnim firmama, istim takvim metalskim preduzećima, zapuštenim poljoprivrednim kombinatima, da istovremeno imaju i po jednu svoju banku, čak i putarska preduzeća, rudnike… Za njih kažemo da su investitori koji su se preinvestirali, a ne da nisu umeli da rade svoj posao. Zato sada imamo privredu koja ne može da se vrati ni na nivo od pre bombardovanja, a kamoli na onaj od pre raspada velike države.
Moto privatizacije bio je „nije važno ko kupuje samo nek’ se prodaje”. Nije bitno ko će da kupi preduzeće, jer će novi vlasnik, zbog onoga što je platio, voditi računa o svojoj imovini. Dobili smo sumnjive gazde još sumnjivijeg kapitala i na stotine hiljada nezaposlenih. Ni u jednom slučaju nije se pitalo za poreklo novca, što je bila idealna šansa za perače para od kriminala da kupovinom preduzeća legalizuju tako stečen novac.
I sve to za samo 3,5 milijarde evra privatizacionih prihoda koliko se slilo u državnu kasu od 2001. godine pa do danas. A toliko para samo za jednu godinu nam pošalju naši gastarbajteri iz inostranstva.
Odlazeći ambasador Švajcarske zadao nam je temu „kako reindustrijalizovati zemlju”, a izvedba je naša. Pitanje je koliko smo i šta sve voljni da preduzmemo da bismo to postigli. Jedno je sigurno – cilj nije blizu.
(Izvor: Politika / Autor: Jovana Rabrenović)