Ovaj vojni invalid iz Bojnika, koga je vihor rata zahvatio dok je služio redovni vojni rok s 19 godina, živi sa suprugom, sedmoro dece od dva i po meseca do 12 godina, majkom, ocem i bratom u tri prostorije nedovršene kuće u krajnjoj bedi, od socijalne pomoći i skromne invalidnine, koja uglavnom odlazi na lekove.
Kao pripadnik specijalne izviđačko diverzantske jedinice izgubio je levo oko i ranjen u levu nogu u noći između 14. i 15. aprila 1999. godine na prvoj liniji odbrane karaule na Košarama gde su se vodile žestoke bitke s albanskim i NATO snagama.
„Granate iz topova, minobacača i tepih bombe parale su zemlju i nebo. Video sam saborca s pokidanim nogama u susednom rovu, upseo da dođem do njega. Stavio sam ga na leđa i sišao u svoj rov. U tom momentu osetio sam bol po celom telu, a potom nešto
toplo po licu. Bilo je to moje oko. Jaukao sam od bolova, niko me nije čuo. Onesvestio sam se i probudio u improvizovanoj bolnici u Đakovici„, priseća se svoje i drame svojih ratnih drugova.
Do danas nije saznao ime čoveka koga je spasavao i da li je taj nesrećnik preživeo rat.
Država je Novici platila prvu očnu protezu s rokom trajanja od četiri godine. Već deset godina bezuspešno pokušava da dobije novu jer od stare mu gnoji očna duplja.
„Novo veštačko oko košta preko 100.000 dinara. Taj novac nemam, a u zdravstvenim ustanovama mi odgovraju da oni nisu nadležni i da sam izgubio pravo na novu protezu“, priča Novica dok oko njega trčakaraju deca, jedno drugom do uva.
Posle rata se oženio. Sa suprugom Jelenom planirao je šestoro, ali nedavno su dobili blizance.
“Volimo decu i mislimo da su ona bogatstvo i za nas i za državu“, objašnjava ratni heroj, koji je pored nedovršene roditeljske, svojim rukama podigao samo zidove kuće za svoju veliku porodicu.
„Tražio sam pomoć od opštine za stolariju, nisu mi dali, pitao sam da li deca imaju pravo na besplatne knjige, rekli su da nemaju. Najstarijem deteteu kupio sam tek nedavno pribor za OTO jer nije moglo da dobije pozitivnu ocenu bez tog pribora“, jada se Novica.
Deca Spasića su zdrava, lepa i disciplinovana. Detinsjtvo provode na sklepanim ljuljaškama jer nemaju ni jednu igračku. Dečaci nikada nisu u svojim rukama imali automobilčić, a devojčice – lutke.
„Ali nama tata kupi dve čokolade kada primi socijalnu pomoć, pa mi to podelimo i pojedomo“, priča najstarija Tijana.
Novica je kratko radio u bojničkom sportskom centru, pa je otpušten jer nije bio na “političkoj liniji”.
„Ponovo bi branio državu ako treba, zbog svog naroda, ne zbog političara koju su predali Kosovo i koji ne poštuju svoje heroje“, ogorčen je Novica Spasić, medaljom i poveljom odlikovani borac.
(Izvor: jugmedia | Blic, Milica Ivanović)