Korisnik Tvitera koji se predstavlja kao Ivan ovih dana je oduševio pratioce društvenih mreža svojim "nizom" u kojem je pisao o nacionalnoj i verskoj toleranciji, nudeći svoju životnu priču kao predložak za ovu temu.
- Kao dete iz popularno nazivano "mešovitog braka" i kao neko ko sebe zbog svojih korena često u šali naziva "polutanom", nikada nisam umeo da shvatim pojavu mržnje i netrpeljivosti na rasnoj, verskoj ili nacionalnoj osnovi - napisao je Ivan, a potom pojasnio stvari:
Kao dete iz popularno nazivano "mešovitog braka" i kao neko ko sebe zbog svojih korena često u šali naziva "polutanom", nikada nisam umeo da shvatim pojavu mržnje i netrpeljivosti na rasnoj, verskoj ili nacionalnoj osnovi.
— ivan__damn (@ivan__damn) June 4, 2019
- Moj otac je pravoslavac iz okoline Kragujevca, iz srca Šumadije, a majka muslimanka iz okoline Bihaća, predivnog gradića na obali Une. Oboje su radili u vojsci, s tim što je ona ostala bez posla malo pre mog rođenja, a on je dočekao penziju u Kobrama. Uvek sam učen da prihvatam i poštujem razlike među ljudima - u govoru, običajima, veri, naciji. Odrastao sam okružen ljudima raznih nacionalnih pripadnosti i veroisposvesti, koji su me učili da ljude delim na dobre i loše, a ne na muslimane i hrišćane, Hrvate i Srbe, crne i bele.
Ivan dalje objašnjava kako su se u njegovoj porodici ravnopravni slavili svi verski praznici:
- U našoj porodici obeležavamo Božić i Vaskrs, kao i Ramazanski i Kurban-Bajram. Verujem u Boga, iako nisam ni kršten niti sam primio islam. Verski praznici za mene simbolizuju okupljanje porodice, zajedništvo, ljubav, a ne nepremostive razlike između nas i "onih drugih".
On s ponosom ističe da je Beograđanin i pojašnjava zašto je to za njega posebna čast:
- Rođen sam u Beogradu, u Srbiji, i to sa ponosom ističem gde god se nađem. Zime najradije provodim tu ili u očevom zavičaju, uživajući u netaknutoj prirodi. Leti najčešće odlazim u Bosnu i Hrvatsku, na rafting na nestvarno lepoj Uni ili letovanje na Istri ili crnogorskom primorju. I danas se radujem svakom tom putovanju, ali neretko nailazim na ljude koji osuđuju one koji letuju u Hrvatskoj, one koji skijaju na Jahorini, one kojima linije ucrtane na mapi i molitve koje izgovaramo ne predstavljaju razlog za mržnju. I nikada nisam uspevao da ih razumem. Nisam ih razumeo jer smatram da upravo te različitosti doprinose razvoju ljudskosti, kulture, tolerancije, solidarnosti i poštovanja među nama i bogate nas same u svakom pogledu. I čitav život radim na tome da ukažem i pomognem da se premosti taj jaz.
Jaz i netrpeljivost koji i sada, iako dosta manji, ipak postoje među ljudima na teritoriji one velike, ratovima razorene države. Uz duboko poštovanje ka učesnicima, a naročito žrtvama rata i sa njima u sećanju, mislim da je vreme da se okrenemo nekoj lepšoj budućnosti za sve nas.
On na kraju daje i svojevrsnu preporuku vezanu za budućnost naših komplikovanih, ali isprepletenih odnosa u regionu:
- Ružnu prošlost ostavimo gde joj je i mesto, u nadi da se ništa slično neće ponoviti na ovim prostorima.
(Izvor: espreso.rs)