VEČERAS SE VIĐAM s Vesnom i Natalijom, uzbuđena sam, preturam po ormanu, najavila sam da ću se maksimalno srediti, što i od njih očekujem. Već im vidim ozarena lica, počinjemo da se kikoćemo, razbacujemo se komplimentima, naručujemo piće, tračarimo, vrištimo od smeha, ljudi se okreću...
Kao u filmu „Seks i grad“. Pričamo o svemu i svačemu. Vesna ima četrdeset i neku i majka je šestoro dece, Natalija 22 i studira ekonomiju, a ja 54, takozvani frilenser, što je lepši naziv za novinara bez zaposlenja.
Šta vezuje tri potpuno različite žene? Nažalost, dijagnoza. Karcinom! Mi smo prijateljice iz bolničke sobe.
Kada me je glavni urednik, koji je pratio „moj slučaj“ poslednjih meseci, pitao da li bih uradila tekst o tome, prvo sam odbila. Zazvučalo mi je nekako neprofesionalno i pretenciozno da pišem o sebi.
Osim toga, novinski tekst podrazumeva činjenice, brojke, prozivku odgovornih, šta su preduzeli da poboljšaju stanje u zdravstvu, kakav je odnos prema pacijentima, pitanja šta će uraditi i tome slično... A ovde su činjenice prilično sumorne, brojke poražavajuće, a pitanja, toliko puta već postavljana u javnosti, ostaju bez pravog odgovora. Sve same floskule! Kome to treba?!
Istoga dana, međutim, saznam da mi je drugarica posle rutinskog pregleda dojki dobila uput za Institut za onkologiju. Sutradan, mama ćerkine drugarice dobila rezultat biopsije - maligno, sledeće večeri, drugaričina drugarica operisana, skinuta dojka, komšinica kreće na hemoterapiju, poznanica iz bolnice umrla....
Statistika kaže da u Srbiji od raka oboli oko 35.000 ljudi godišnje, što znači da će samo danas, dok čitate ovaj tekst, skoro sto ljudi u našoj zemlji saznati da boluje od karcinoma. Kad se izmaknemo od brojki i to pretvorimo u jezik emocija, koliko će tu biti straha, suza, šoka, patnje... Koliko je bližnjih koji će se uključiti u ove crne dijagnoze, majke, muževi, sestre, braća, deca... I sami lekari kažu da je ovo prosto epidemija. Pošast!
Urednik je bio u pravu, treba pisati o tome, treba ispričati svoju priču, jer svaki mali običan smrtnik već sutra može da se nađe u istoj situaciji, a tada su sve ostale priče nebitne. Tako je nevažno da li ti je šef bahati prostak, da li te iznervirao razmetljivac iz džipa, koju je ocenu dete dobilo u školi, zašto je glupan dobio radno mesto, a ti otkaz, da li te neko prevario ili si nešto platio skuplje nego što je trebalo... Najskuplji je goli život i počinje borba za njega. Sledi golgota, to je neizbežno!
Pišem svoju priču, ne kao recept koliko grama hrabrosti vam treba, koliko samopouzdanja, strpljenja, izdržljivosti, ljubavi i podrške, koliko para da sve nafilujete, tu recepta nema, svako traži svoj način, smišlja svoj put. Ali jedino što je važno jeste - videti put! A puta uvek ima!
KAD CRV SUMNJE POSTANE ZMIJA
JUNA PROŠLE GODINE, posle jednogodišnjeg životarenja bez prihoda i neuspešne prodaje stana, spremam se da odem u inostranstvo kod poznanice da čuvam decu. U kući loša atmosfera, ubeđujem ćerku i Petra da nam je to jedini izlaz dok ne zaživi sajt za koji pišemo, samo na tri meseca. Nerado prihvataju.
Kupljena avionska karta, sve spremno i odjednom mi pozli. Iskoče mi ogromne žlezde ispod mišice, malaksala sam da jedva hodam. Ne smem takva na put, idem kod privatnika na pregled jer nemam vremena za upute, zakazivanja i čekanje.Doktoru se ne sviđa ultrazvuk, snima dalje, vrat, pluća, želudac, kaže: „Ovo ne valja.“
Predlaže da se odmah urade krvna slika, rendgen pluća, mamograf, specijalistički pregledi... Ne znam kako sam izašla iz ordinacije, sećam se samo da sam nazvala drugaricu i drhtavim glasom prepričavala, a ona me tešila da to hoće od virusa. Nisam smela da zovem svoje, ćerka bi osetila po glasu da nešto nije u redu. Pokušavala sam da odagnam loše misli, da idem nasmejana ulicom, ali taj crv sumnje je bio jači -skida osmeh, mrači lice i usporava hod.
U to zvoni telefon, javlja se žena koja hoće da kupi moj stan iako sam već odustala od prodaje. Da se to desilo u filmu, svako bi rekao: „Ovaj režiser ga pretera!“ I tako, zaista kao na filmu, počinjem paralelno da rešavam formalnosti sa uknjižbom i prodajom stana i da obavljam zdravstvene pretrage. Petar ide sa mnom na analize, strepi, u sebi moli boga, ništa ne govori.
Stižu rezultati krvi - povećani tumor-markeri! Onaj crv sumnje postaje zmija koja mi se obavija oko vrata, guši me, ne mogu da govorim. I dalje pokušavam da sakrijem od ćerke, ali ovog puta ne ide. Ona je očajna, a to me još više tišti. Zmija nas je zapravo sve stisla.
Ni ostali rezultati nisu dobri, ogromna senka na plućima, mora da se uradi skener. Potpisujem predugovor za prodaju stana, od puta sam odustala, idem u dom zdravlja po upute, moram kod hematologa... To mi je bila najgora noć u životu. Nema više sumnje, ne smem da izgovorim, ali znam.
Znam, a nemam zvaničnu potvrdu koji karcinom, ima li leka, šta i kako dalje. Za mene u tom momentu nema dalje, vidim samo mrak, smrt, bezdan, prodala sam stan, ostavljam dete na ulici, samohrana sam majka, ostavljam joj gomilu dugova, pa da sam samo još malo bila uz nju, milo moje dete... Nižu mi se slike, otac, brat, prijatelji, moje divne drugarice... Moj Petar, toliko toga je ostalo da jedno drugom pružimo... Zašto? Zašto baš ja? Zašto sada? I opet mrak i strah!
Sutradan, strah sam nekako prikrila, možda i oterala, ali javio se bes. Da li je moguće, godinu dana pre toga osećala sam se loše, a lekarka u domu zdravlja kaže:„Kupite kuče! Relaksirajte se!“ i tek posle petog dolaska „vidi da sam hipohondar“ pa mi daje upute.
Preko veze odlazim kod raznih načelnika, žalim se - guši me, imam neki pritisak u vratu i plućima, povremeno vrtoglavicu, malaksala sam, stalno se znojim... Gde god se pojavim, kažu: „Vi lepo izgledate“ ili „To je klimaks“, „stres“, „štitna žlezda“ - sve je u redu, ultrazvuk karotida - odličan, jedan od lekara zapisuje „diskus histerikus“, većina me upućuje kod psihijatra. I tako mesecima.
Neurologu se žalim da sam donedavno vozila bicikl 50 kilometara dnevno, a sada sam jedva stigla do njega, a on kaže: „A zašto ste vozili 50 kilometara?“
I ubediše me da sam hipohondar. Bilo me je sramota i od najbližih, ma više ni „l“ od lekara ne pominjem!
Nego da skratim priču i da ne vraćam film toliko unazad, možda je sve baš tako trebalo da bude, ko zna?!
DOBITNA KOMBINACIJA - MOJ DOKTOR
TRI MESECA POSLE nagoveštaja da je reč o tumoru i onog pakla koji sam tada preživela, dobila sam dijagnozu. Zahvaljujući doktoru Miroslavu Kreačićuseptembra sam postala pacijent Instituta za onkologiju, dobila crvenu knjižicu i poetičnu rečenicu koja život znači: „Da ne pričamo bajke, bajke su za malu decu, mi smo odrasli ljudi. Ovo je limfom, čeka vas dug i mukotrpan put, ali na kraju tunela je svetlo.“
Odjednom je nestao strah, izgubio se bes, ništa se više nisam pitala. Sve što se dešavalo prethodnih meseci, bezbroj raznih pregleda, sati po čekaonicama, tmurna neizvesnost, bespotrebno ležanje u Gradskoj bolnici, gde sam čekala da proradi skener, kupovina drugog stana iz bolnice - sve je to nestalo u trenu.
Bila sam najsrećnija na svetu, obaveštavala prijatelje kao da sam dobila na lutriji, tu sam, na pravom mestu, sada počinjem od nule, dobila sam snagu, bolesna sam, rak, pa šta, znam na čemu sam, idemo dalje!
Ubrzo idem na konzilijum, pa hirurška intervencija, biopsija pokazuje da je limfom - Hočkin u poodmakloj fazi, opet konzilijum, određena hemoterapija ABVD.
Doktor Nenad Milanović, načelnik Odeljenja za hemoterapiju, detaljno mi objašnjava kako će izgledati lečenje, šest ciklusa, svaki iz dva puta, na petnaest dana, posle trećeg skener, pa posle šestog ponovo, pa dva zaštitna ciklusa, pa zračenje... Priča smireno, prijateljski i zaštitnički, uliva neverovatno poverenje.
Tog momenta mi postaje najdraža i najvažnija osoba na svetu. Moj Doktor! Vodiće me kroz onaj tunel! A ja sam jaka, mogu to i moram! Zbog ćerke, brata, oca, Petra, se stre, prijateljica, zbog tolike ljubavi koju dobijam i dajem. Znam da ćemo uspeti - Moj Doktor i ja!
Doktora Milanovića su obožavali i poštovali svi pacijenti, zbog stručnosti, ali i zbog načina na koji je podizao bolesnike, ulivao im samopouzdanje, bodrio ih, vraćao im veru u život. Neverovatno je kako se pacijent vezuje za doktora. Bog, pa doktor! I to je jedina dobitna kombinacija. Verovati u sebe, u doktora i u čudo!
Da malo skrenem s teme. Savet bližnjima: nikada nemojte pitati pacijenta zašto je lekar nešto preduzeo i šta će sada i kako će posle, nemojte mu poljuljati veru u doktora, nemojte istraživati po internetu i deliti savet, nemojte kritikovati lekara čak i kada za to ima mnogo osnova, ako je nadobudan, sujetan, pa i drzak, a nailazićete i na takve. Uzdržite se, skupite snage...
Mislim da je teže onome ko je „suvozač“ u ovoj trci nego onome ko drži volan. Mnogo je teško, ali majci, sestri, sinu potrebni su vaša snaga, ljubav, mir i strpljenje, samo da ste tu! Ne pričajte o bolesti, ne pitajte: „Kako si danas“, ne kritikujte loše stanje u zdravstvu, ne izgovarajte: „Moraš to“ ili „Treba to.“ Samo budite tu!
Mesecima sam odlazila na svakih petnaest dana, uglavnom svakog drugog četvrtka, ležala nekoliko dana, dobijala terapiju i polako ulazila u jedan novi svet i novi život. Istina, imala sam sreću da dobro podnosim terapiju, pa sam „pauze“ mogla maksimalno da koristim, stalno sam izlazila, viđala se sa prijateljima, obilazila izložbe, išla na predstave, razne manifestacije, putovala...
Moj prvi dolazak u bolnicu bio je šok: sobe krcate, po desetoro nas u jednoj, svi priključeni na creva kroz koja teku otrovi koji su nama jedini lek, neki pacijenti povraćaju, imaju proliv, neki su nepokretni, noću jauču od bolova; zagušljivo je i smrdljivo; jedan WC, zajednički, muško-ženski za sto bolesnika. A pacijenti, ne znaš čija je priča teža. Danima nisam mogla da zaboravim neke slike niti da izbacim iz sebe sudbine ljudi koje sam upoznala, uvukle se u mene i pritisle svom snagom.
Sledeći dolazak, već mnoge stvari ne primećujem, pa sledeći put; počinjem da delim vreme na dve realnosti: jednu vanbolničku i jednu ovdašnju. A onda imam utisak da se to veoma brzo dogodilo, stopim se s ovom bolničkom, ništa mi ne smeta, to je moja kuća.
Tu je Moj Doktor, moje sestre - vredne, požrtvovane, brižne - Sava, Marija, Zora, nasmejana Maja, lepa Jelena, Dragica... Tu je doktorka Purić, predivna, ljupka, mlada, sitna i energična žena koja samo svojom milom pojavom otera pola bolesti.Tu su svi Moji.
Na pola metra od moje glave spava neka duša slična meni; pa mi zajedno hrčemo, prdimo, pišamo, delimo neke tajne... Toliko različitih sudbina, životnih priča, a ipak smo svi isti - jedno telo u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.
Čitava armija koja prkosi. Neko posustane, drugi ga podiže, neko ode zauvek, patimo, ćutimo, pa igramo karte, smejemo se, pravimo gozbu od onoga što je poseta donela, Sneža pobegne kući, skuva kukuruz, Zorina mama donosi domaće pite, Draganina sestra sarmice iz Trebinja, Suada mantije iz Novog Pazara, Ljilja slaninicu, Vesnin muž, koji brine o šestoro dece dok je ona u bolnici, pravi palačinke za sve nas.
Ja bežim iz bolnice, idem na Fest, posle prepričavam film. Dragana iz Smedereva ponela daire, igra i peva, pravimo žurku! Stalno nekome zazvoni telefon, podrška iz spoljnog sveta! Gde ćeš više ljubavi?!
KAD ZABOLI, SETIM SE UROŠA
SPOLJNI SVET, ona druga realnost, nekako se udaljavao od mene. Ili ja od njega. Svi me vole, svima sam beskrajno zahvalna, svi su stalno oko mene, kupila sam novi stan, manji i lepši, preselila se, sve je fantastično, ali nešto nedostaje. Drugačija sam. Nedostajem ja.
U spoljnom svetu bole i neke banalne stvari: kad u ogledalu vidiš naduveno crveno lice, omlitavelu gomilu tela i ožiljak od operacije, kad ti na zabavi ispadne čaša iz ruke zbog neuropatije, što je inače propratna pojava terapije, kad ti se koči noga na ulici, kad te komšije pitaju: „Je l’ ti to perika?“, kad treba ćelavu glavu smestiti u naručje voljenog muškarca, kad ti dete kaže da te voli najviše na svetu, kad ti prijateljica donese detelinu s četiri lista...
Završila sam terapiju, išla na zračenje, tumor u medijastinumu se drastično smanjio, na želucu nestao, sada čekam PET skener koji treba da pokaže da li su maligne ćelije ostale i u kom broju, onda kontrola i... videćemo... idemo dalje!
Iako zvuči patetično, smatram da sam veoma srećna osoba. Kad je teško, kad boli, prespavam ili se premestim u neke daleke prostore, zamišljam more. Ili uzmem telefon, pun imenik „koleginica“ sa prezimenom „bolnica“, pa čavrljamo da prođe... I prođe!
Kad je mnogo teško setim se Uroša.
Prvi put dolazim na hemoterapiju i u hodniku vidim ženu kako gura u kolicima nepomično, oklembešeno mlado stvorenje. Njene ogromne prodorne oči na izduženom licu zaokružene su podočnjacima. Hoda odsečno, skoro borbeno. Dovodi sina. Mršav, ispijen, žutog lica, a na glavi koja visi sa strane iste njene oči, samo beživotne.
Naježila sam se. Smešta ga u krevet, izlazi u hodnik i tu ostaje ceo dan. Često sam viđala majku, ispričala mi je da Uroš ima dvadeset i tri godine, svi su ga lekari otpisali, ali ona je uporna, ne odustaje.
Posle izvesnog vremena u hodniku zatičem veselog momka, priča sa drugarima i devojkom koji su mu došli u posetu. One velike oči nasmejane. Ne mogu da verujem: „Uroše, to si ti?!“ Smejemo se. Život je veličanstven!
Zato se viđamo večeras Vesna, Natalija i ja, da slavimo život, da se smejemo, hvalimo i zavitlavamo. Naravno, dijagnoze ne možemo da prenebregnemo, povešćemo ih sa sobom kao kućne ljubimce i svaka će svoju pudlu smestiti kraj sebe, pa nek laju do mile volje, a mi ćemo se zabavljati!
(Izvor: beta.newsweek)