Dr Aleksandar Milovanović, abdominalni hirurg, koji je pre sedam i po godina otišao da radi u Nemačku, bio zadovoljan tamošnjim poslom i statustom, odlučio je da se pre pet nedelja vrati u Srbiju i nastavi da operiše u jednoj od naših privatnih klinika.
On u ispovesti za Kurir kaže da je zadovoljan, jer su mu plata, oprema, aparati i sve što je neophodno za obavljanje posla odlični, kao i da radi s našim najboljim stručnjacima.
Jedan od retkih
Ujedno, taj hirurg jedan je od retkih lekara koji su se posle odlaska u Nemačku vratili kući. Radio je duže od 20 godina na Prvoj hirurškoj klinici KCS, a 2012. odlučio je da sa suprugom, koja je anesteziolog, ali i detetom, prihvati odličnu ponudu da ode na rad u kliniku u gradu Gelzenkirhernu, koji se nalazi između Dortmunda i Diseldorfa. Njegov uslov za to bio je da on i supruga rade u istom gradu i na istoj klinici, što su Nemci ispoštovali. Jedan od razloga, ali ne i presudni, da ode s porodicom iz zemlje bio je i finansijski momenat. Tada mu je, kako kaže, plata bila oko 600 evra u KCS, a u Nemačkoj je svoj posao radio i za osam puta veću zaradu.
*FOTO: DADO ĐILAS
- U Nemačkoj smo krenuli od početka - od kupovine svega što nam je neophodno da se popuni prazan stan do rada i života u nepoznatom gradu. Bolnica je velika, radio sam svoj posao abdominalnog hirurga, ali kod njih opšta hirurgija podrazumeva da, kada ste dežurni, radite sve - od preloma kostiju, proteze kuka, operacije štitaste žlezde, fiksacije pršljenova... Vrlo brzo sam morao da učim neke nove stvari. Istovremeno, uslovi za rad bili su za nijansu bolji nego u Srbiji. Zgrada čista, okrečena, aparati i oprema bolji, a materijala i konaca imali ste u izobilju. Nemci takođe štede i vode računa o svemu - opisuje dr Milovanović i dodaje da je apsolutno svestan broja odlazaka lekara i medicinskih sestara na rad u Nemačku, ali kaže da oni moraju da shvate da im je za tamošnji posao potrebna neverovatna energija.
Radimo sestrinski posao
- Tamošnja realnost je da lekari rade posao medicinskih sestara, pa glavne sestre, pa lekara i tek onda specijaliste. Sestre tamo najčešće rade negu, dodaju i odnose hranu... One čak i ne kače infuzije. Vađenje krvi, plasiranje braunila, previjanje, vađenje drenova su poslovi lekara. Takva je organizacija. Na te poslove ode vam do pet sati dnevno. Pa, tu su i život na stranom jeziku, život van domovine, nemate nigde nikoga. Ta energija koja vam je potrebna za sve to, ako bi se u Srbiji pretočila u, na primer, nastavu i slične poslove, bilo bi kao u Nemačkoj. Socijalni život je katastrofalno loš. Živite sa svetom koji nije vaš, treba vam pet-šest godina da savladate jezik da možete da idete po pozorištima i bisokopima - naglašava ovaj hirurg.
*FOTO: DADO ĐILAS
Povratak: Isto kao u Nemačkoj
Dr Milovanović je otišao sa 48 godina u Nemačku i nije video, kako kaže, svoj život "van ove atmosfere, ljudi, prijatelja i rodbine u Srbiji".
- Počeli su da me zovu da se vratim 2014. godine. Međutim, nisam mislio da su sve te ponude za mene. Do ove poslednje i bolnice u kojoj sada radim. Odgovaralo mi je što je u njoj preslikana škola hirurgije na koju sam navikao, radi se po svim svetskim standardima. Kolege su mi naši veliki stručnjaci s kojima sam radio duže od 20 godina. Plata mi je dobra, baš kao što je bila u Nemačkoj - iskren je on.
Slučaj: Mama neće da dođe
Slučaj iz Nemačke koji će dugo pamtiti bio je prelom butne kosti, kod kog je virila kost iz kože devojci od 17 godina i bila joj je neophodna operacija.
- Ona je bila životno ugrožena, a majka, koja živi iza ugla, nije htela da dođe i potpiše saglasnost za operaciju - jer je morala da se odmori posle posla. Zvao sam je i sam. Rekao sam joj da joj je ćerka životno ugrožena, a ona meni da sutra radi i da joj operišem dete. To sam i uradio - navodi naš stručnjak.
Kako kaže, empatije je sve manje na Zapadu, čak i među članovima najuže porodice, ali i između lekara i pacijenata, što je "ono sa čim se nikada neću pomiriti jer bez toga ne možemo raditi ovaj posao".
(Izvor: kurir.rs / Radmila Briza)