Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cenu što sam uspela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je samoća cena moje slobode – rekla je Sonja Savić.
Neobjavljen intervju je nastao julske noći 2008. na stepenicama stare gradske tvrđave u Nikšiću, dok je jedina svetlost bio žar njene cigarete, jer momci zaduženi za rasvetu nisu videli glumicu i novinarku, pa su je ugasili.
Sonja Savić je počela da glumi daleke 1975. kao četrnaestogodišnja devojčica. Iza sebe ima četrdesetak ostvarenja, mnoštvo nagrada poput Zlatne arene u Puli i specijalne nagrade žirija festivala u Veneciji, ali i svojevrsnu blokadu, kada je srpska kinematografija u pitanju.
– Izgleda neverovatno, ali je nažalost istinito – danas organizatori i producenti odlučuju ko će da glumi. Mnogi reditelji mi kažu da kada se pomene moje ime, produkcija odmah “skače na noge“ i stavlja mi zabranu. Nikad nijedan skandal nije bio vezan za mene, nikada se nisam onesvestila, zakasnila na snimanje.
{/youtube}https://www.youtube.com/watch?v=mw-iBypy2R8{/youtube}
Neki scenaristi su u delirijum tremensu vođeni u bolnicu, bili su na heroinu i lečeni su o državnom trošku, a posle su kao nagradu dobili da pišu seriju. Ja sam sve svoje bitke dobijala sama, ali i sve svoje obaveze ispunjavala bez greške, bez obzira na stanje u kakvom sam bila – kazala glumica koja nikada nije “igrala kako su drugi svirali“.
Kada je počinjala da glumi pored nje su bili sami doajeni jugoslovenskog glumišta od kojih je imala šta da nauči.
– To je bila takva garda glumaca pored koje mi je bilo čast da stojim, a ne da glumim. Značilo je puno biti u društvu ljudi poput Pavla Vujisića, Zorana Radmilovića, Milene Dravić, Mire Furlan. Svi dobri ljudi odoše – ne krijući emocije pričala je Savić, ističući da sebe smatra čovekom bez domovine, jer ne zna više kako joj se zemlja zove i kome pripada.
– Nestale su one prave vrednosti. Izgubile su se, dok mi, koji smo u ta teška vremena zadržavali kosmopolitski duh, jer je tada antirežimski bilo zadržavati kulturu, još tražimo svoje utočište. Ljudi iz Ateljea su nakon 27 godina dobili pozorište. I ja bih volela da dobijem neko utočište, jer mi je teško da se borim sama, da ispraćam stare, a dočekujem neke nove ljude“.
Od mlađe “garniture“ iz sveta sedme umetnosti posebno ističe Rašu Andrića i njegove filmove “Munje“ i “Kad porastem biću kengur“.
– On je divan, duhovit i plemenit, na neki način subverzivan čovek, koji govori o svom gradu. Pojedinima ne znam šta rade ni u pozorištu, ni na filmu. Moram pomenuti i Gorana Gajića, čoveka koji je uspeo da napravi seriju (Vratiće se rode) koju cela zemlja, kako god da se zvala, gleda“.
Pošto su joj stavili “veto“ na filmske uloge okrenula se alternativnom pozorištu. Sa slikarom Điletom Marković i lingvistom Sašom Radićem (član benda “Supernaut“) osnovala je trupu.
Bili smo praktično jedini, uz Fleku iz “Partibrejkersa“, otpor u Beogradu iz koga su drugi nicali. Drago mi je što smo posejali seme koje je, srećom, urodilo plodom“.
Trupa je uradila sedam multimedija, i u Kanadi je “Plej“, film koji za temu ima studente i uniforme, centralni događaj galerijskih prikazivanja.
Nakon 10 godina rada stigle su i pohvale. U Ljubljani su me prozvali “ikonom pobune“ i moram priznati da mi je to imponovalo – reči su glumice koja je sa projektima nastupala u Sarajevu, Mariboru, Ljubljani, ali ne i Beogradu.
[youtube height="577" width="770" align="left|right|none"]https://www.youtube.com/watch?v=1KR97t6bKfY[/youtube]
– Ono čime mogu da se ponesem, ne ponosim, nego ponesem, to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Da li to svaki put uspešno dočaram i do koje mere mogu da vladam scenom ne znam. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da može publici da zadrži pažnju, jer, i posle toliko godina, ja i dalje brinem o tome šta publika misli“.
Legenda jugoslovenske kinematografije kaže da čovek bira životnu priču, ali da posle priča vodi čoveka. Ona je, na početku, umesto braka i porodice izabrala karijeru. Kasnije je život odlučio umesto nje.
– Čovek sa kojim je trebalo da imam porodicu poginuo je 1989. Svirao je pijanino i bio učitelj džeza. Baš u trenutku kada je trebalo da dođe za mene i da me odvede iz Beograda, poginuo je… Drugi, kada se pojavio bio je mlađi i onog trenutka kada je stao na noge i stigao do novca, probudio se njegov ego, i ja sam tako platila cenu što sam uspela da ga prevedem preko mosta. Izgleda da je samoća cena moje slobode – priča glumica ne pokušavajući da obriše suze koje su u svežoj julskoj noći pomutile sjaj njenih očiju.
Sonjina baka je znala da kaže da se u ljudskim očima sve može pročitati. U Sonjinim očima čitala se tuga i samoća .
– Ima još jedna bakina izreka koje se često setim – žagre ti se oči. Danas bi mnogim generacijama, kada prođe ponoć, mogli to da kažemo. A njima oči žagre od ko zna čega, a to nije dobro ni za njih ni za porodicu.
Dva meseca nakon ovog intervjua Sonji Savić su oči prestale da “žagre“. Mnogi će pamtiti kako su joj oči “žagrile“ od zadovoljstva i sreće, od želje za životom i večitom borbom sa samom sobom. Neki će njene oči pamtiti i po smrtonosnom “zovu“ koji je na kraju privukao k sebi, a neki po umoru od onog istog života zbog koga je vrijedjelo boriti se. Autorka ovih redaka pamtiće da su Sonjine oči “žagrile“ od tuge i samoće.
Čudi se kako su neki ljudi zaboravili ko su, odakle su, šta su bili.
– U Crnoj Gori imam drugaricu sa kojom sam studirala. Ovde je postala nešto veliko, a ja nisam sigurna da li bih umela da joj se javim kada se sretnemo. Njen govor abdominalno-barokne senke, ponašanje neke velike gospođe iz XIX veka, prstenje… Jednostavno, ne prepoznajem je. Ali ona zato ima moć, profesorka je, čak je i u Beograd dolazila da predaje.
Na sceni nikšićkog Bedema izvela je multimedijalnu dramu “Tajna venčane fotografije“, po tekstu Olge Stojanović a, publika je aplauzom, poljupcima i ovacijama pokazala šta misli o glumi Sonje Savić.
Jedna od poruka drame bila je da je svako dete neke generacije.
– Ja sam dete NATO generacije, generacije koja je čekala da postane zrela, a onda u međuvremenu ostarela. I sada se borimo da ponovo budemo mladi. Moja borba je da što duže i što češće stvaram prilike da se sretnem sa publikom, da im poklonim predstavu.
Poslednje uloge glumice koja nikada nije prihvatila “primitivni duh umetnosti“ bile su u filmovima “Jug-jugoistok“, “Od groba do groba“, “Princ od papira“, i u seriji “Vratiće se rode“.
Preminula je prvog dana jeseni 2008, od prekomerne doze heroina.
(Izvor: Dnevne.rs/Vjesti.me)