„Otišla sam sasvim slučajno, moram tako da kažem. Moja drugarica je trebalo da ode, pa sam ja upala umesto nje, jer je ona bila sprečena. Svu potrebnu papirologiju i vizu završila sam brzo preko jedne agencije koja pronalazi radnike i već u julu sam bila u avionu za Ameriku. Dobro, prvo Istanbul, pa iz Istanbula u Njujork, pa odatle do Sijetla, pa iz Sijetla do Enkoridža, pa onda do Nakneka. Put je trajao tri dana, zaista“,rekla je Milena.
Na Aljasci je imala obezbeđenu hranu i smeštaj. Ipak, rekla je da ovaj posao na Aljasci nije za slabe – ni psihički ni fizički.
„Kada smo stigli, prvo smo se žalili zašto nema toliko posla. Međutim, kada su nas podelili po smenama uopšte nam nije bilo svejedno. Fabrika radi 24 sata dnevno, što znači da se radi u tri smene, a one traju po 16 sati. Ja sam radila od 22 sata do 14 sati sledećeg dana“, rekla je Milena.
Njoj nisu teško pale ovako duge smene i rad na hladnom, te je radila i dok je imala povređenu ruku. Ovaj posao nije za „plačljivce“, rekla je.
„Teško je navići se prvih pet dana, jer ste umorni i sve vas boli. Neki su i odustajali posle tri dana. Razmišljala sam da ne mogu da odustanem jer u tom slučaju ne dobijete povrat novca i to znači da ste bacili u prazno bar jedno 1.500 evra koliko vas koštaju put i viza. Došla sam tamo da radim, ne da odustajem“, kazala je Milena.
Kako nam je ispričala, ona je radila i sa povređenom rukom. Čak se i bolje pokazala u radu sa jednom rukom, nego neki koji su isto to radili sa dve.
„U početku sam bila raspoređena da čistim ribu, što i nije toliko fizički težak posao. Iznutrice uglavnom očisti mašina, a moj posao je bio da nožem očistim ono što mašina nije uspela. Međutim, nakon pet dana rada istegla sam tetivu na desnoj ruci. Oni su mi naravno ukazali medicinsku pomoć i preporučivali mi da ne radim, ali sam ja to odbila i rekla sam da želim da nastavim. Kako bi me testirali, da li zaista mogu da radim, rasporedili su me na sortiranje ribe. To ume da bude fizički naporan posao, jer imate tri klase ribe – prvu, drugu i treću. Radila sam sa prvom klasom ribe – to su najveći, najteži i najbolji losos. Ja sam to radila levom rukom, jer sam desnu fiksirala. Kada su videli da posao mogu da obavljam levom rukom kao što neki rade sa dve ruke – ostavili su me u firmi i prebacili na sortiranje treće klase, a tu već ima jako malo ribe“, iskrena je Milena, koja je inače samohrana majka dvoje dece.
„Prebacili su me u fabriku u Sjuardu, gde je isti princip rada, isto se radi sa lososom, samo što sam tu bila zadužena za merenje konzervi. Dakle, senzori izmere svaku konzervu sa mesom i pokažu da li u nekoj ima manjka ili viška. Moj posao je bio da dodam ili oduzmem meso iz takvih konzervi. Ta druga firma nije radila 24 sata, tako da se nije radilo noću, pa je to bilo malo lakše“, kaže Milena.
Nije imala mnogo slobodnog vremena za druženje a i razgledanje. Ipak, Mileni je ovo iskustvo ostalo u lepom sećanju, te najavljuje da će se i ove godine ponovo otisnuti put Aljaske.
„Spavali smo u kontejnerima, nas pet je delilo jedno kupatilo, ali bilo je i soba sa odvojenim kupatilom. Slušala sam raznorazna iskustva, ali to stvarno nije bio moj slučaj. Sve je bilo korektno, bilo je toplo, a kupatila su uvek bila savršeno čista. I hrana je bila dobra, za doručak smo imali voće, mafine i milion onih njihovih kolača. Imali smo pravu domaću kokošiju supu, jer su u kuhinji radili Srbi, uz naravno, još nekoliko jela koja smo mogli da biramo. Ali sam se najviše radovala domaćem pasulju“, priča kroz smeh Milena.
„Delovali su tako fino…“ Komšije Ane i Bastijana otkrivaju kako se ponašaju u privatnom životu
Ona kaže da je u ta dva meseca stalo mnogo i smeha i suza.
„Bilo je smeha s kolegama. Kad bi me pitali odakle sam i ja kažem iz Srbije – nisu baš znali gde je to. E onda samo kažem „Novak Đoković“ – svi tada znaju. Kada shvatite da bste daleko od svoje porodice, da propustate razna dešavanja, rođendane, javljale su se i suze“, kaže Milena.
Svima je prva asocijacija na Aljasku jako hladne vreme, ali Milena kaže da to nije tačno, jer se tamo kretala i u kratkim rukavima.„Ume da bude jako loše vreme, a u fabrici je svakao hladno kako se sva ta riba ne bi pokvarila, pa i nije bilo baš prijatno za rad. Ali kada je kod njih 15 stepeni, svi smo išli u kratkim rukavima. Ja sam čak izgorela, jer je blizu okean i sunce je jače. Priroda je tamo zaista nestvarno lepa, na svakom koraku je sve prelepo“, kaže nam Milena koja jedva čeka povratak na Aljasku.
(Izvor: mondo.rs)