U nepreglednoj koloni izbeglica na talasu "Oluje" bilo je i mnogo dece, a neka od njih, decenijama kasnije, postaće pravi sportski i ljudski heroji. Užasne scene progona, rastavljanja od ognjišta i najbližih uspeli su da pretvore u svoju prednost, snagu koja ih je vodila do cilja, novog gola, lepšeg koša, jačeg smeča.
*FOTO: PROMO, Aleks Marić - deda
Priča Aleksa Marića (košarkaš)
Aleksov deda je ubijen početkom avgusta 1995. tokom hrvatske vojne akcije „Oluja” u svojoj kući u Sonkoviću kod Šibenika. Njegovi posmrtni ostaci ekshumirani su tek poslednjeg dana novembra 2012. iz zajedničke grobnice na lokaciji Sveta Mara kod Šibenika, zajedno sa posmrtnim ostacima još 31 osobe.
- Nijedan rat ne može da se zaboravi ili da se pređe preko toga. Ne dao Bog nikom da doživi ono što je moj narod doživeo, da deli sudbinu moje porodice, rodbine, prijatelja... - kazao je jednom prilikom za „Blic” bivši košarkaš Partizana.
Marić je dodao:
- Jako me ljuti kada neki misle da je to bila šetnja Srba kroz neku šumu. Kao da se ništa nije dogodilo, a Hrvati, kao i svetski mediji, zaboravljaju koliko je hiljada Srba prognano sa svojih ognjišta ili još gore, koliko ih je ubijeno. Kao da su Srbi najgori na svetu, kao da smo mi sami krivi za sve što nam se dogodilo, a da protiv nas nije niko. Kao da nismo ljudi, da nemamo zemlju, poštovanje, veru, naciju, Srbiju...
Priča Miloša Degeneka (fudbaler)
*FOTO: NENAD MIHAJLOVIĆ / RAS SRBIJA, Miloš Degenek
Fudbaler Crvene zvezde sa izuzetnom tugom u glasu uvek priča o „Oluji”. U vreme ove akcije, Degenek je bio beba.
- Znam iz priča roditelja, babe i dede da smo devet dana išli traktorom. Tada smo imali samo hleb i mleko. Otac nikada posle „Oluje“ nije otišao u Dalmaciju. Mene su dvojica deda odvela u Orlić kad sam imao deset godina. Kad sam otvorio vrata rodne kuće, počeo sam da plačem, iako sam bio beba kad su me odneli odatle. Valjda se to oseti, sve ono što su mi roditelji pričali kako smo otišli, sve ono što sam video na snimcima, sve je pobudilo emocije u meni - kazao je Miloš.
On zna da su neke priče krajiških Srba mnogo teže i bolnije od njegove, jer ima ljudi koji su izgubili svoje najmilije.
- „Oluja“ nikad ne sme da se zaboravi! Nikad! Treba da se sećamo, da je obeležavamo. Mi Srbi nikad ne smemo da odgajamo našu decu da mrze neki drugi narod. Mi to i ne radimo. Igram za Australiju, a za njenu reprezentaciju igraju katolici, muslimani, pravoslavni... Sjajno se slažem sa svima - zaključio je Miloš Degenek.
Priča Milana Borjana (fudbaler)
*FOTO: ALEKSANDAR DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA, Milan Borjan
Milan Borjan imao je sedam godina kad je otišao iz Knina.
- Živeo sam preko puta stadiona Dinare. Preskočim zidić i eto me na terenu. Moj otac je bio golman, pa sam i ja krenuo njegovim stopama. Ali mislim da sam ga nadmašio - rekao je Borjan i dodao: - Posle smo morali da izbegnemo u Beograd. Deda me je odveo na trening Radničkog. Tamo sam postao golman. Živeo sam u blokovima, opasan kraj. Ko zna kako bih se proveo u životu da nisam otišao u Kanadu. Živeo sam u Bloku 64, u kojem je bilo mnogo žestokih momaka u to vreme. Sećam se da je moja porodica predala dokumenta za Kanadu, Zimbabve, Ameriku i Australiju. Otac je izabrao Kanadu.
Priča Predraga Šuputa (košarkaš)
*FOTO: M. METLAŠ / RAS SRBIJA, Predrag Šuput
- Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali eto, vidiš šta ti je život... Idu dani, sve se zaboravlja. Nisam hteo da razmišljam o tome što sam izbegao iz Like i nisam promenio veru.
Meni majka živi u Korenici, tu mi je i brat. A opet, od rata je prošlo 20 godina. Ako smo ljudi, moramo da praštamo. Pobornik sam teze da narod na ovim prostorima mora da živi zajedno. Nekako je to normalno, jer su i u Srbiji i u Hrvatskoj isti problemi. Narod je nezaposlen, razmišlja samo kako da preživi.
Priča Marte Drpe (odbojkašica)
*FOTO: RAS SRBIJA, Marta Drpa foto m metlas
Marta Drpa, srpska odbojkašica koja je u vreme „Oluje” sa porodicom bežala iz Knina, jednom prilikom se prisetila na Fejsbuku u podužem statusu kako je ona doživela rat. Napisala je, takođe, kako "Oluju" ne treba zaboraviti, jer ako se zaboravi, "dogodiće se opet".
- Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg i vašeg i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli... Čitav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god želite, ali za mene je to jedan narod koji je strašno propatio i ja zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi. Jer bojim se, ako se zaboravi - desiće se opet."
(Izvor: blic.rs)