Slučaj Slavice Burmazović javnost je upoznala tokom njenog prvog gostovanja u emisiji "Život priča", pošto joj nakon više od godinu dana deca nisu vraćena, iako je Vrhunski sud Turske doneo presudu po kojoj deca pripadaju majci, ona je sinoć ponovo bila gost Tatjane Vojtehovski. Dok je ona pričala o agoniji kroz koju prolazi, on je tvitovao.
@njegovaboginja @TVojtehovski pic.twitter.com/Y99NwO1WVp
— eyyup sabri yuncu (@eyyupsabriyuncu) 01. мај 2016.
Tvit koji je objavio još tokom prethodnog Slavičinog gostovanja istakao je na svom profilu kao prvi. On je na napade odgovorio time da ne mogu suditi o njemu, dok ne čuju njegovu priču.
Međutim, sud je čuo njegovu priču, a potom je i Vrhovni sud Turske 1. jula odbio Ejupovu žalbu i time potvrdio prvostepenu presudu porodičnog suda u Mersinu, po kojoj deca treba da se vrate majci.
S druge strane, deca koja su po Slavičinim rečima zapuštena i stalno traže da se vrate kući, na Ejupovom Tviter nalogu izgledaju nasmejano.
Aku bas te zanima pogledaj kako deca u ziva@TVojtehovski @littleprincipes pic.twitter.com/HeP06wnbRl
— eyyup sabri yuncu (@eyyupsabriyuncu) 01. јун 2016.
Kako Slavica kaže, on decu ucenjuje hranom i vodom, da bi se ovako fotografisala.
Rojendan moju cerka ESMA pic.twitter.com/WfqZGwQm1K
— eyyup sabri yuncu (@eyyupsabriyuncu) 17. јун 2016.
Slavičina priča
Slavica Burmazović je poslednji put je sa svojom decom bila u kontaktu 30. maja, kada je bila u Turskoj u poseti deci, jer po privremenom rešenju može da ih viđa svaki vikend. Pre toga imala je kontakt sa decom samo preko škole, ali kada im je njen bivši muž, posle njenog gostovanja u emisiji “Život priča” zapretio u školi, profesori su samo prekinuli kontakt sa Slavicom i nisu joj više dozvoljavali da čuje svoju decu.
Ambasada u Ankari, sa kojom se ekipa emisije “Život priča” čula neposredno pred snimanje emisije, rekla je da su decu poslednji put videli u martu, pre suđenja, da su se nekoliko puta čuli sa direktorkom škole u koju devojčice idu i da im je direktorka rekla da ljudi iz ambasade ne smeju više da dolaze da posećuju decu.
Naša ambasada je praktično pristala na tu vrstu ucene. Rekli su nam i da ne znaju da li su deca krenula u školu u septembru i da li su uopšte u Mersinu.
Slavica: Decu su bila zapuštena
Slavica 26. maja odlazi u Tursku, da vidi decu posle skoro godinu i po. Slavica je da bi uopšte mogla da krene, MIP-u morala da da kompletno svoje kretanje od Beograda do Mersina, hotel u kom odseda, prevoz od aerodroma do Mersina. Za sve to vreme ima samo telefonsku podršku ambasade u Ankari, koja nije mogla ni da joj obezbedi fizičko obezbeđenje. Odsela je u Hiltonu jer u tom trenutku to bio jedini hotel koji je njoj mogao da pruži obezbeđenje. U hotelu se nakon brojnih problema sastala s decom.
Susret je bio veoma emotivan, ono što je nju potreslo kao majku je što su deca bila strašno zapuštena, higijenski i zdravstveno, uplašena od tate. Deca su bila prljava, Slavica kaže da su jezivo mirisali, imali prljavu kosu, gladna, čupava, znojava, željna svega. Rekla je svojoj deci rekla da kopa rukama i nogama da ih vrati.
Ćerka javila da su u Siriji
Mlađa ćerka Esma 23. jula uveče zove Slavicu i plačući kaže da se one nalaze u Siriji. Međutim, veza se brzo prekida. Slavica piše zahtev MIP-u za hitno postupanje u kome moli da se o tome obaveste svi organi u Turskoj i da se izda poternica za Ejupom i da se deca njoj hitno vrate.
Ona dobija uveravanja od MIP-a da će Turska učiniti sve da locira decu. Od tada, Slavica nema nikakvih vesti o tome gde se nalaze deca.
Dva dana kasnije, dobija poziv od dece da su u Iranu. Pitala je kako su došli do Sirije, jer je između Sirije i Irana – Irak. Dete je reklo da su osam sati putovali autobusom, pa da su peške išli po planini, pa da su spavali u šatoru.
Takođe u tom razgovoru Slavica čuje kako Ejup suflira ćerki šta da kaže majci preko telefona, te tako devojčica moli majku da potpiše papir kojim se odriče starateljstva nad decom, jer će tada tata njih vratiti u Mersin, a mama će moći da dolazi da ih viđa.
MIP: Deca su kod babe u nekom selu
Slavica i dalje ne zna da li su deca u Iranu, Siriji ili Turskoj. Iz MIP-a joj je rečeno da su deca kod neke babe u nekom selu. Slavica zahteva da joj se kaže u kom selu kod koje babe, ali ne dobija zvanično informaciju.
Njegova familija joj telefonom govori da ne znaju gde su deca, da ih ona zaboravi, da ih više nikada neće videti, da su u Siriji, Iranu, Iraku. Slavica sve vreme govori da zna da su svi u Turskoj.
*Deca je zovu, a otac im suflira šta da kažu, Foto: Život priča/TV Prva
Na ponovno pitanje i našoj ambasadi u Turskoj i MIP-u u Beogradu – znaju li gde su deca Slavice Burmazović, ambasador Dragan Momčilović je rekao da im je Turska odgovorila da deca više nisu u Mersinu i da Slavica ne dolazi u posetu, jer oni ne mogu da lociraju decu. Čim, kažu, turski zvaničnici lociraju decu, biće pokrenut postupak vraćanja dece majci. Naša ambasada je turskoj strani sve vreme prosleđivala dopise o tome da su deca možda izmeštena iz Mersina, ali ih je turska strana uveravala da intenzivno traga za decom, zbog čega majka još ne može da ih poseti.
MIP nema potvrde da su deca van Turske, a indirektno znaju da je Turska raspisala poternicu za Ejupom Sabrijem Jundzuom i decom.
Kaže da joj je ambasada u Turskoj direktno rekla da poternica postoji i da je potpisana. Slavica ne zna kome da veruje i oseća se izigrano. U isto vreme joj uteruju strah u kosti jer joj stalno govore da sa Turskom imaju savršene odnose i da ona ne sme te odnose da kvari niti da ih vređa.
Slavica je pitala i zašto naše ministarstvo nije podiglo međunarodnu poternicu za njenim bivšim mužem, a odgovor je bio da to treba da uradi MIP preko Interpola, jer njemu, kako nije lociran, još nije uručeno rešenje našeg suda.
Ambasada u Iranu nema potvrdu da su deca u toj državi
Slavica je kontaktirala i ambasadu u Iranu, da pita znaju li nešto o njenoj deci. Oni su se odmah angažovali i odgovorili joj da deca sa srpskim pasošima nisu ušla i Iran, a da im, kao turskim državljanima, nije trebao pasoš da pređu granicu, pa da ne znaju da li su prešli granicu kao turski državljani.
Rekli su joj i da će, ako Turska podigne optužnicu protiv njenog bivšeg muža, oni odmah reagovati.
Slavica je, posle posete Turskoj, svakog vikenda tražila da ide u posetu deci, ali su joj obe države savetovale da to nije pametno, da ne treba da ide, jer oni ne mogu da joj garantuju bezbednost.
*Niko ne zna gde su deca, Foto: Život priča/TV Prva
Već 21. septembra kupila je kartu da ode u Tursku dva dana kasnije, o čemu je obavestila i MIP. Oni su joj rekli da može da ode, ali da oni ne znaju da li su deca u Mersinu. I Ministarstvo pravde Srbije šalje pismo u kojem kaže da Slavica ne bi trebalo da dođe, jer ne mogu decu da lociraju.
Još se ne zna da li postoji međunarodna poternica za Ejupom, a verovatno je da postoji interna poternica za njim u Turskoj.
Slavica svoju decu nije videla ni čula od 30. maja. Kako živi, ne zna, kaže – preživljava, gleda slike, preslušava stare poruke na telefonu, miriše njihove igračke.
- Ja sam majka, a majke su nadljudi, majka ima snage i ne može da bude slomljena. Ja sam ubeđena da će ova emisija poterati njih da mi nađu decu i da će ih dovesti meni. Ja još uvek mislim da imam samo Srbiju da mi u tome pomogne“, zaključuje Slavica.
Vrhovni sud Turske: Decu vratiti majci
Vrhovni sud Turske 1. jula odbija Ejupovu žalbu i potvrđuje prvostepenu presudu porodičnog suda u Mersinu po kojoj deca treba da se vrate majci. On zatim traži reviziju postupka, o čemu su obaveštena naša dva ministarstva – pravde i inostranih poslova. Ali, naša dva ministarstva imaju drugačije tumačenje tog postupka – pravda tvrdi da to ne odlaže izvršenje, što podrazumeva postupak vraćanje dece u Srbiju, dok MSP i naša ambasada u Ankari tvrde da izvršenje ipak mora da sačeka konačnu odluku. I deca i majka se nalaze između ta dva tumačenja naših ministarstava.
(Izvor: b92.net / PP)