Putuje tako od Norveške, Islanda, Švedske do Baltika, Azije, Mađarske, Slovenije te nastavnicima i roditeljima savetuje kako iz dece “izvući” najbolje, kako im pomoći da razviju njihove potencijale, jer svako ih ima, ali ih mnogi ne prepoznaju pa postanu frustrirani ljudi koji, ako se nisu znali uklopiti u sistem, žive obeleženi neuspehom. “U Evropi gotovo 25% srednjoškolaca napušta školu, odustaju najčešće u 16. ili 17. godini. Neki od njih završavaju u kriminalu, drogi… To su uglavnom ljudi koje je društvo navelo da izgube samopouzdanje, veru u vlastite sposobnosti.
Treba ih motivisati
Današnja škola često ne zna motivisati decu, ali ih zna zastrašiti i poručiti im da nisu dovoljno dobri”, kaže Keller koji je desetak godina bio predavač na waldorfskom Sveučilištu Rudolf Steiner u Oslu, a sad već desetinama godina svoju Školu za roditelje održava kao niz radionica i seminara koje je prošli vikend organizovao i u Zagrebu.
Roditelji s kojima radi, bili oni u Armeniji, Hrvatskoj ili na Islandu, vrlo su slični. “Veća je razlika između tih ljudi i njihovih ostarelih roditelja, nego između današnjih roditelja u Armeniji ili Norveškoj, u ovo doba globalizacije svuda vidimo sličan tip individualizma. Zapadnjački način razmišljanja uzima maha.” Šta to znači u školi i pedagoškoj praksi? “Obrazovni sistem je većinom uniformiran i kratkovidan, priprema decu za sledeći ispit, ali ne i za život. Ponekad se tako ponašaju i roditelji. Stavljaju veliki pritisak na decu ne bi li imala dobre ocene, bili uspešni ovde i sada, ipak pripremiti dete za život ne znači tražiti od njega da nužno bude izvrsno u svim predmetima i svemu što od njega traži škola.”
Brojke ubijaju duh
Pedagogija je umetnost motivisanja, više puta će ponoviti Keller koji podučava odrasle kako decu motivisati, kako “lenčine” i “neradnike” učiniti da zablistaju, prepoznaju u čemu su dobri. “Ako dete ne pokazuje dobar uspeh na školskim ispitima, svaki novi test koji dobije u školi za njega je jedino stres, a poruka koju čuje jest da nije dovoljno dobar i pametan. Školi je bitno imati statistiku, brojčane pokazatelje, sistem insistira na tome. Dete koje je često testirano, a ne postiže dobre rezultate, gubi samopouzdanje. To je mnogo veći problem nego loše ocene. Još ako je učenik zaigran, nemiran, nedovoljno koncentriran, često će dobiti i nekakvu dijagnozu, recimo ADHD ili nešto slično, jer tad, s dijagnozom, više ne kvari regularnu statistiku, već postaje deo neke druge, specifične statistike. U školi nema individualnog pristupa, pojedinci koji se ne uklapaju u sistem tretiraju se gotovo kao smetnja. U školi ne postoji kultura poverenja već klija kultura straha, a strah ne ide za tim da traži pojedinačna rešenja za svako dete, već da svako dete što pre natera da se uklopi u sistem”, govori Keller. “Na neku decu testovi i ispiti odlično deluju. No, na mnoge ne. I u Hrvatskoj sam pitao nastavnike koliko često vide da loša ocena biva podsticaj, da dete koje dobije lošu ocenu kaže: “E, sad ću ja to bolje”, pa onda stvarno radi i dobije bolju ocenu. Loše ocene uglavnom su demotivirajuće. Ako loša ocena može motivisati dete, onda ima smisla. Ali, ako vidite da mu to ruši samopouzdanje, onda morate naći drugi način. A drugačiji način je da tražite koje su mu jake strane, razmislite kako ga ohrabriti i podstaknete da se razvija u nekom području gde je dobar. Tu roditelj može napraviti više od učitelja.
Podrška roditelja
Najgore je kad dete koje je u školi dobilo lošu ocenu i poruku da ne valja, takva ista atmosfera čeka i kod kuće. Deca koja u školi nisu bila dobri učenici, ali su postali zadovoljni i uspešni ljudi, to su deca koja su imala podržavajuće roditelje koji su im poručili da u njih imaju poverenja. Roditelji bitno utiču na stvaranje samopouzdanja, to je njihov zadatak, a ne da budu produžena ruka nepodržavajućeg školskog sistema.”
(Izvor: jutarnji.hr)
{loadmodule mod_js_facebook_popup}