A ispričali su nam toliko lepih priča o učitelju Jovi. Tada, pre četiri godine, preuzeo je osmu generaciju učenika. Dugo nije bilo tako predanog i dobrog učitelja. Supruga i ja gledamo jedno drugo, kao kada su nas, devedesetih u italijanskom konzulatu odbili za vizu. Hteli smo da putujemo u Italiju. Uplatili smo aranžman, ali nisu dali karabinjeri, vele mladi ste, možda i ostanete. Predložili su nam da umesto Italije posetimo, Grčku. Na ostrvu Zakintos proveli smo predivan odmor. Od tada, kada god nam se poremete planovi, kažemo jedno drugom: „Možda bude kao na Zakintosu“.
Okrećem se, prema psihologu i zamišljeno pitam: „A, imate li u zamenu neki aranžman u Grčkoj?“ Supruga me počasti laktom i preuzima razgovor. Objasnila je da obrazovanje deteta smatramo jednom od svetih dužnosti roditelja i da smo čuli mnogo priča o toj školi i kvalitetnim učiteljima koji rade u njoj. Kako verujemo da, osim učitelja Jove, postoje i drugi koje mi ne poznajemo, ali verujemo u njenu preporuku. Psiholog se zagonetno smeška i našim tužnim okicama predlaže novi aranžman. Ne nije Zakintos.
„Imamo ove godine novu, mladu, učiteljicu. Mirjana se zove.“ gleda nas psiholog ispitivački, kao da pokušava da proceni da li smo dostojni tajne koju će nam saopštiti „Ovo će joj biti prva generacija. Predložila bih da upišemo Jovanu kod nje.“ Pristali smo, nevoljno, po sistemu „možda bude kao na Zakintosu“ i tako je pre četiri godine naša Jovana pošla u prvi razred kod učiteljice Mirjane.
Realno, od mladih učiteljica ne možete očekivati previše. Računao sam da će ih naučiti barem slova da mogu da pišu poruke na mobilnim telefonima i brojeve, tek toliko da ih na pijaci seljaci ne prevare. Nije me smekšao ni njen topli i radosni osmeh na prvom roditeljskom sastanku. Viđao sam ja takve poglede više puta, pomislio sam oprezno u sebi. Dolazili su i kod mene novajlije prvog dana posla sa takvim izrazom lica. Samo što bi se, ko zna kako, taj pogled izgubio i to obično u trenutku potpisivanja ugovora za stalno. Računao sam da će joj se već do prvog tromesečja smučiti i prosvetni sistem i deca i, naravno, mi roditelji sa čuđenjima tipa: „Zar moje dete? Nemoguće…“
Još kada sam ih izbrojao, nisam imao sumnju u epilog. Trideset jedno u razredu. Samo da ih prebrojite kad ih vodite na ručak, pa bi ste se već umorili. Očekivao sam da će svaki dan zagubiti bar jedno u toj gužvi. Meni se to desilo više puta sa svoje dvoje dece. Jednom sam kući, čak, doveo pogrešno. Međutim, Mirjana ih nikada nije izgubila. Iznova i iznova ih je nalazila. Pričom. Radom u grupi. Predstavama. Igrokazima. Poslovicama. Porukama u sveskama.
Na prvoj školskoj predstavi videli smo da ta mlada učiteljica nema nameru da ih uči samo slovima i brojevima. Zadivljeno smo posmatrali decu kako na školskoj sceni pokazuju talente. Nasmejani i srećni sa učiteljicom, zasmejavali su nas i rasplakivali naizmenično. Na narednim predstavama publika se uvećavala geometrijskom progresijom. Počele su da dolaze i bake i deke, kasnije i rođaci drugog kolena, a na kraju smo morali da se izvinjavamo kumovima što im nismo na vreme obezbedili mesta.
Nekako smo stekli poverenje u učiteljicu i njenu istrajnost. Ali, njoj je i to bilo malo. Nismo ni slutili da će nam se useliti u domove. Sa njenim imenom bi nam započinjao dan. Umesto da ja budim Jovanu i da je teram da ide u školu, a da mi ona nevoljno odgovara „Pusti me još malo…“ ,svako jutro bi ona bila spremna i požurivala mene. „Hajde tata, zar hoćeš da zakasnim kod učiteljice?“. Kasno popodne, kada se okupimo svi na ručku, započinjali bi razgovor sa najvažnijim „Znate šta nam je učiteljica danas ispričala?“ Uveče, pred spavanje, okupili bi se oko Jovane i otvorenih usta slušali sve te pesme, bajke, basne i pouke, koje je tog dana učiteljica pričala.
Uz nju smo i mi roditelji što šta naučili. Da, pored igrica na računaru, deci pažnju od sat i po vremena i pozorište može da zadrži. Da u Beogradu postoje muzeji koji rade i danju. I da su otvoreni, čak, za posetioce. Da četiri čarobne reči nisu: mr’š, sikter, ne dam, nosi se, kako smo navikli na poslu… već sasvim suprotno: Hvala, Molim, Izvini, Izvoli.
I to što nam je ušla u domove, nekako bismo joj oprostili. Samo da nam nije ušla i u srca. Isto tako tiho i nenametljivo. Kao kada smo, u žurbi da stignemo na posao, poslali Jovanu bez užine u školu. Rekla je to učiteljici, a ona je bez reči izvadila iz novčanika novac i kupila joj kifle u školskoj pekari. Ili kada sam u Jovaninoj svesci prvi put video ispisano velikim slovima „Ponosim se na tebe!“ „Samo napred!“ „Odlično, vredna devojčice!“ „Možeš to i bolje!“ Ponekad bih krišom uveče iz njene školske torbe vadio sveske i ponovo čitao te reči. Poželeo bih da i ja, mator konj, napišem neki pismeni zadatak. Makar zabrljao, dobio bih zasigurno poruku koja bi me obodrila. Nisam smeo, sve do sada.
Naviknut sam na poslovno okruženje, gde se cene i poštuju glasnogovornici, demagozi, PR-ovi i prodavci magle koji i najveći poraz pretvore u uspeh i najmanji rad u veliku žrtvu. Posmatrajući Mirjanu, pitao sam se, ponekad, da li je uopšte moguće, u današnjem okruženju i sistemu vrednosti, raditi tiho i vredno, a da taj rad bude primećen i poštovan. Nisam verovao da je moguće. Do pre nekoliko dana.
Prošlog petka smo se oprostili sa učiteljicom. Ismejali smo se, isplakali, izgrlili i zahvalili se na svemu što je uradila. Na putu kući, susreo sam bivše komšije koje nisam dugo video. Pohvalili su se da upisuju sina u prvi razred i da su bili kod psihologa. Iste one kod koje smo bili supruga i ja pre četiri godine. Znajući da su imali isti izbor učitelja kao i mi, upitao sam da li su izrazili želju.
„Jesmo, kako da ne. Raspitivali smo se i od svih dobili jednu istu preporuku. Silno smo želeli da ga upišemo u to odeljenja, baš nam je krivo što nema mesta. Znaš šta nam je rekla psiholog. „Žao nam je. Vi ste devedeseti koji imaju istu želju za upis. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, odeljenje učiteljice Mirjane odavno je popunjeno.“
Nasmejao sam se u sebi i pozdravili smo se. Krenuo sam dalje i u mislima ponavljao rečenicu po kojoj je Mirjana prepoznatljiva.
Istu onu koju je ponavljala deci, objašnjavajući im značaj strpljenja.
Istu onu kojom je povučenu decu ohrabrivala.
Istu onu kojom je sebe hrabrila da istraje, širila dobrotu i pozitivnu energiju.
Znači, tačno je, pomislio sam u sebi. Tiha voda breg roni.
(Preuzeto: Dnevnik jednog direktora / Piše: Vladimir Miletić)