A Bog odgovori: “Jesi video ovu specijalnu narudžbinu – treba se lako održavati, ali ne sme biti od plastike; treba imati 160 pokretnih delova; treba imati živce poput čelične užadi; a krilo u kojem istovremeno može sedeti desetoro dece, a ipak da može sesti na malu dečju stolicu. Mora imati leđa na koje se sve može svaliti, a treba živeti pretežno u sagnutom položaju. Njena uteha mora sve lečiti – od kvrge na glavi do bola na duši; mora imati 6 pari ruku.”
Anđeo odmahne glavom i reče: “Šest pari ruku, pa to je nemoguće!”
“Ruke mi nisu problem”, odvrati Bog,”nego tri para očiju, koje vaspitačica mora imati.”
“Zar je to standardni model?” upita anđeo.
Bog klimne potvrdno: “Jedan par koji vidi kroz zatvorena vrata, dok ona pita: Šta vi to tamo radite? A već sve zna. Drugi par na potiljku, s kojim vidi ono šta ne bi trebalo, ali što mora znati. Na kraju, naravno dva oka napred, kojima može pogledati dete koje se nemoguće ponaša, a da mu ipak kaže: Razumem te i jako te volim – bez da izgovori i jednu reč.”
“O Gospode!” Anđeo povuče Boga za rukav “Idi na spavanje pa sutra nastavi.”
“Ne mogu” odvrati Bog “blizu sam toga da stvorim nešto što mu donekle nalikuje. Već sam uspeo da se izleči kad je bolesna, da 30 dece može zadovoljiti jednom rođendanskom tortom, da jednog 6-godišnjaka može nagovoriti da pre jela opere ruke, da 3-godišnjaka uveri da plastelin nije jestiv i da sam noge zamislio kao alat za trčanje a ne za udaranje.”
Anđeo je polako obilazio oko modela vaspitačice, pa uzdahne: “Premekano.”
“Ali žilavo” odvrati energično Bog “Ne možeš verovati šta ova vaspitačica sve može izdržati.”
“Može li misliti?”
“Ne samo misliti, nego i suditi i donositi kompromise, i zaboraviti!”
Konačno se anđeo sagne i prstom pređe modelu preko obraza: “Ovde nešto pušta, pa rekao sam ti Gospode, da u ovaj model pokušavaš previše toga utrpati.”
“To ništa ne pušta, to je suza.”
“A za što ona služi?”
“Za radost, žalost, razočaranje,bol i osamljenost.”
“Zaista si genije, Gospode!” reče anđeo…
(Izvor: zelenaucionica.com)