Osnovna škola “Svonson” u novozelandskoj prestonoci Ouklendu pre dve godine postala je poligon za istraživanje koje su sprovela dva lokalna univerziteta, kako bi otkrila način da kod dece podstaknu aktivnu igru.
Škola je eksperiment odvela do krajnjih granica, ukinuvši u potpunosti pravila ponašanja na školskom igralištu. Više nisu bili zabranjeni pentranje po drveću, vožnja skejtborda, šugice… Takođe, deci je dozvoljeno da se igraju i sa gomilom školskih starudija – daskama, gumama i starim vatrogasnim crevom, što je decu inspirisalo da razvijaju maštovita scenarija.
I rezultati su bili zapanjujući – razne do tada zabranjivane aktivnosti toliko su zaokupile decu, da školi više nisu bili potrebne tajm-aut zone niti puno nastavnika koji nadziru decu. Nakon ukidanja strogih pravila ponašanja na igralištu, učestalost vršnjačkog nasilja, povreda i vandalizma je opala, a nivo koncentracije dece na časovima je porastao.
Brus Meklahlan, direktor škole Svonson, ovako je objasnio promenu: “Deca su bila motivisana, zauzeta i uključena. Po mom iskusvu, deca upadaju u nevolju onda kada nisu motivisana, zauzeta i uključena. Tada ona kinje drugu decu, žvrljaju grafite i uništavaju stvari po školi”.
Nije u pitanju nikakva revolucija, već samo povratak na vreme pre nego što su uvedeni mnogobrojni zdravstveni i bezbedonosni propisi. Kako je objasnio direktor Meklahlan “Mi želimo da nam deca budu bezbedna i nadzirana, ali to se pretvorilo u štićenje dece od iskustava koja im koriste. Ako pogledate školsko igralište, deluje haotično iz perspektive odraslih. Čini vam se da se mogu povrediti, ali neće” objašnjava on. “Kada dozvolite deci da se ogledaju u vožnji trotineta tokom odmora, onda ona postaju svesnija opasnosti u saobraćaju što će im koristiti kada sednu za volan automobila kao tinejdžeri” kaže direktor.
Profestor Grant Šefilld sa ouklandskog Tehnološkog fakulteta koji je sproveo eksperiment, kaže da se danas deci na školskim igralištima previše toga zabranjuje. Ograničavanje dečije igre je štetno za decu na duže staze zato što onemogućava decu da nauče da se nose sa rizicima pa ona postaju ranjiva. “Deca razvijaju mozak kada preuzimaju rizike i promišljaju o posledicama. Tome ih ne možete naučiti, već sami moraju to da iskuse. Neće to naučiti ispred TV-a.” kaže profesor Šefild.
Ovo istraživanje sprovedeno je zbog toga što je, usled previše zdravstveno-bezbedonosnih propisa, pravljenje i unapređivanje igrališta postalo preskupo i gotovo neizvodljivo. Štaviše, deci su takva igrališta bila dosadna. Zato su naučnici odlučili da deci daju slobodu da sami osmišljavaju svoju igru. Dok su mnogi školski direktori upitani za saradnju odmahivali glavom, četiri ouklandske osnovne škole su imale sluha za predloge naučnika i privatile izazov, među njima i škola Svonson.
Istraživači kažu da jesu očekivali da će deca biti aktivnija, ali su bili zatečeni opštim poboljšanjem ponašanja dece.
Direktor ove škole ohrabruje i druge škole da usvoje ovu uspešnu praksu i napuste pravila.
(Izvor: detinjarije.com)