Škola treba da nauči decu da misle, a ne da ponavljaju naučeno

Dr Ranko Rajović je natprosečno inteligentan čovek. Za ovu našu tvrdnju ima potvrdu odavno, pošto je s kraja osamdesetih uspešno položio Mensa test. 

  I ne samo položio, već bio i u dva mandata predsednik Mense Srbije. Ovaj lekar specijalista interne medicine, stručno se bavi neuroendokrinologijom i REM fazom spavanja, a kroz Mensu postao je autor programa kreativnog učenja koji se danas primenjuje u 14 država Evrope. Program učenja koji se zove NTC (a u tekstu koji sledi ćete saznati detalje) doveo ga je u poziciju da od 2010. do 2012. bude predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, a i aktuelni je saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju. Gostujući je predavač na fakultetima u nekoliko država. Većinu onog što ima, kako kaže, upravo duguje Mensi, jer od nje je sve počelo.

  

– U staroj SFRJ svi smo čitali „Galaksiju”. To je bio jako popularan časopis u to vreme. Dok smo bili mlađi čitao se „Politikin zabavnik”, a kako smo već bili srednja škola, to je bila „Galaksija”. I 1987. godine počelo je da se piše o tome da će „Galaksija” da organizuje nacionalnu Mensu, da dolazi direktor svetske Mense iz Londona, da će biti testiranje u Beogradu i da se mladi prijave. I prijavilo se nas negde oko hiljadu. To je bilo veliko testiranje u Beogradu u Domu inženjera. „Galaksija” je onda pisala da će za najbolje koji urade test obezbediti stipendije i računar. A računar je u ono vreme bilo kao da imaš automobil. U to vreme bio sam student medicine. Otišao sam na to testiranje, prvo iz radoznalosti da vidim gde smo to mi i da li mi možemo da priđemo rezultatima iz drugih zemalja, da li ćemo položiti, a potajno sam se nadao da ću položiti, pa ću dobiti i stipendiju i računar – kaže dr Rajović.

Da li je ono što određuje inteligenciju predispozicija koja se dobija rođenjem? Šta se meri Mensinim testom?

– Potencijal. Mi u Mensi merimo potencijal. Da li je potencijal visok ili nizak, to nekad i roditelji pogreše, čak ni učitelji ne prepoznaju neke velike potencijale. To deluje kao da neko izraste dva metra, ali ako nije trenirao košarku, ne zna da vodi loptu, on će biti samo potencijal koji nije ništa uradio. Isto tako i Mensa. Naši članovi imaju visok potencijal. To se meri na testovima. A kako će ga iskoristiti, tu sad ima jako puno faktora. Od vrtića, roditelja, škole, društva, orkuženja… jako puno faktora utiče na taj razvoj. Američka Mensa je radila istraživanje da od 20 genijalnih na 1.000 stanovnika, a to je potencijal nacije, u životu uspeva troje. A gde se izgubilo onih 17? E to je važno pitanje. I onda smo odlučili da vidimo ko su ti ljudi na vreme. Hajde da im pomognemo. I tako smo koncipirali program koji se upravo i bazira na primeni medicine u pedagogiji i na razvoju inteligencije. Možda je i kasno kada neko dođe u Mensu sa 17 godina, te smo program koncipirali tako da počne što ranije, od vrtića, a mi se trudimo da edukujemo roditelje, jer roditelji naprave tako puno grešaka da bukvalno spreče normalan razvoj svog deteta, ako ne znaju šta i kako treba da rade. Za njih sam i napisao dve knjige: „IQ deteta briga roditelja” i „Razvoj inteligencije kroz igru”.

A koje su to greške koje roditelji prave i kakve su posledice po učenje?

– U prvom delu programa cilj nam je da naučimo roditelje i vaspitače da ne pogreše. Ako roditelji naprave greške koje usporavaju ili oštećuju razvoj deteta, mogu da nastanu problemi u kori velikog mozga i to dete će verovatno, kasnije u školi, imati probleme sa učenjem. Ne daju detetu da skače na krevetu, da se vrti, da skače po blatu, ne daju detetu da se penje na drvo da ne padne… I ja imam četvoro dece i sve sam to prošao, ali sam ih puštao. Roditelji su uplašeni za svoje dete i prezaštićuju ih. Imate situaciju da se dvogodišnje dete vrti dok ne padne. Rotacija aktivira jako velike regije u mozgu i razvija ih. Mozak se najviše razvija do treće, pete, sedme godine i ako to roditelji urade kako treba, dete je spremno za školu. A u školi kreće učenje, ali moramo da pređemo na viši nivo, a ne da učenje počiva na reprodukciji. A kad dete uz pomoć učitelja ode na viši nivo, onda će se razviti i funkcionalno znanje. S tim da mi program učenja započinjemo već od treće godine da bi dete što pre ovladalo ovakvim sistemom razmišljanja.

 

Izričiti ste protivnik reproduktivnog sistema učenja, odnosno da se ponavljanjem stiče znanje. Repetitio est mater studiorum, više nije primenjiva izreka?

– Ja kažem da je to bilo nekada, kada smo imali ograničen broj informacija. Išli smo u školu 8, 12 i 16 godina i to što smo učili primenjujemo dok smo živi. A danas to više ne može. Otvorite „Forbsovu” listu najtraženijih zanimanja danas. Od 10 najtraženijih, osam nije ni postojalo pre deceniju. I ako tako gledamo, to znači da mi decu spremamo za zanimanja koja još ne postoje. I šta je funkcija škole? Da ih učimo napamet ili da znaju da razmišljaju i povezuju? Jer to što uče danas, možda neće biti aktuelno za 10 godina. Mi moramo da učimo decu da razmišljaju, a to je rak rana obrazovnog sistema cele Evrope, a ne samo Srbije. Naša deca ne povezuju. Učitelj daje detetu uputstvo da lekciju pročita više puta i više dana uzastopce i da će tako naučiti. Ali mozak tako ne radi. I onda dete dođe u školu, naučilo pesmicu na pamet, čeka učiteljicu, sedi, ne pomera se, znoje se dlanovi, lupa mu srce i ima 120 otkucaja u minuti; to je akutni stres. A mozak je organ za preživljavanje i ako smo u akutnom stresu, mozak šalje poruku – beži, spašavaj se. A gde dete da pobegne? I na kraju dete počne i da beži iz škole. I mi zapravo stalno detetu pravimo stres. Što je najgore, ono što dete i nauči na taj način, većinu toga zaboravi za 10 do 15 dana. I zašto tako i dalje učimo? Nama je obrazovni sistem u Evropi baziran na reprodukciji, a to je zastareli metod.

 

Pa kako učiti decu? Možete li nam navesti neki primer?

– To je drugi deo NTC programa, odnosno učimo ih da na jedan fiziološki prirodniji način, pamte lekciju, da dobiju informacije na način koji liči na igru. A kad to nauče, onda dolazi najvažniji deo programa – funkcionalno znanje, gde oni povezuju informacije. Mi kompletan program postavljamo tako da dete razmišlja kroz zagonetke i asocijacije. I deca u školu idu misleći da je to kviz, igraju se, rešavaju pitanja, a kasnije sami postavljaju ovakva pitanja. Mi im u stvari dajemo da misle. Evo za primer jedno od takvih pitanja koje postavljamo deci: U kakvoj su vezi uplašena krtica i slovo M? Onda deca kažu da je to zato što krtica beži u mrak. Pa kažu da beži kad vidi motiku. Pa onda kažu da beži kad vidi mačku. Onda kažem da to nije početno slovo reči, već samo slovo M. I onda tajac u učionici. Ja ih pitam, šta znači reč „uplašena”? Ne spominjem krticu ovaj put. Oni vrte po glavi tu informaciju, pa se sete da kada smo uplašeni, srce lupa ubrzano. Onda im kažem da preformulišu malo to u kakvoj su vezi uplašena krtica kojoj lupa srce i slovo M? Onda se neko seti da je M zapravo EKG uplašene krtice, ali im kažem da još niko nije snimao EKG uplašenoj krtici. Krene smeh, a zapravo, oni se smeju, uživaju, daju ideje i jedna, druga, peta ideja… Svi pokušavaju da odgonetnu šta znači M. Onda im kažem da su svi to učili u četvrtom razredu. I onda se neko seti da je M rimski znak za 1000. I dođemo do odgovora da uplašena krtica ima toliko otkucaja srca u minuti. Dakle, usput deca nauče i druge informacije o krtici. A reproduktivno pitanje bi glasilo otprilike ovako:  Koliko otkucaja ima uplašena krtica u minuti? Javi se neko dete koje je to pročitalo i dobije pet. Interesantno je da kada se postavi reproduktivno pitanje uvek se javi jedan do dva učenika. Šta rade druga deca? Ako je za ocenu, spuštaju glavu i pogled da ih učitelj ne prozove i oni su pod stresom. Ako nije za ocenu, onda se dosađuju. Njima se u tom slučaju čini da školski čas traje ne 45, već 55-65-75 minuta i nikako da se završi. I dosada je vrsta stresa. Kako god okrenemo, to reproduktivno učenje nama pravi stres. A ovaj drugi model, koji liči na igru, u njemu svi žele da učestvuju. Uroš Petrović je autor ovog dela programa (Zagonetne priče i pitanja), a zajedno nastojimo da naučimo učitelje da sve lekcije pretvore u zagonetke poput ove pomenute i kada za mesec ili tri meseca testiramo decu, onda ona znaju sve što su učila na ovaj način.

Koliko se ceni znanje u današnjem društvu?

– Mislim da se kod nas ne ceni dovoljno. Izuzetni ljudi iz Mense koji su hteli da ostanu ovde da rade, nisu mogli da nađu posao, pa su otišli u druge zemlje i tamo našli zaposlenje i to na visokim pozicijama. Ako gledam iz tog ugla, onda se ovde ne ceni znanje. Mada, poslednjih par godina se dešava da neke firme žele da zaposle nove ljude, a među njima da su članovi Mense. I onda nas kontaktiraju da se dodatno raspitaju o njima. Jer ako je neko član Mense to ne znači da je genijalna osoba, već da ima visok potencijal. Ako je ta osoba završila fakultet i bavi se naukom i istraživanjima, onda je ta osoba stvarno dobra da ga preporučimo u svaku firmu. Ali i u Mensi imamo ljudi koji još studiraju u četrdesetoj godini, ne rade ništa… To su ljudi kao i svi ostali, s tim da su neki ljudi iskoristili svoje potencijale, a neki nisu.

(Izvor: mojnovisad)

 

Share this article