Život je toliko brz, a smrt je toliko nemilosrdna da treba živeti i radovati se svemu, ovde i sada. Ko zna da li ćemo sutra dočekati svitanje?
Svi su jednake pred licem smrti, i bogat i siromah. Smrt je nepristrasna… Ova priča naučiće vas da ceniti život, i svaki, sudbinom poklonjeni dan.
Ležeći na samrtnom odru, sultan Sulejman Veličanstveni pozvao je glavnokomandujućeg vojskom da mu ispovedi svoje poslednje želje.
To su bile samo tri želje:
1. Vladar je zaveštao da njegov sanduk nose najbolji lekari Osmanlijske imperije tog doba.
2. Druga želja je bila u tome da kad budu nosili njegov kovčeg, celim putem prosipaju zlatnike i drago kamenje.
3. Takođe, sultan je želeo da njegove ruke vire iz kovčega, kako bi bile vidljive svima.
Glavnokomandujući vojskom bio je zatečen onim što je čuo. Zapitao je Sulejmana o razlogu takvih želja, na šta mu je Veličanstveni odgovorio:
„Neka najbolji lekari nose moj kovčeg, i neka svi uvide da su, čak, i najbolji lekari nemoćni pred licem smrti.
Razbacajte moje zarađeno zlato. Neka svi vide da bogatstvo stečeno u ovom životu, u ovom svetu i ostaje.
Neka svi vide moje ruke i spoznaju jednostavnu istinu: čak i vladar sveta, sultan Sulejman Kanuni – odlazi iz ovog života praznih ruku".
(Izvor: UspesnaZena)