Poznato nam je da postoji mnoštvo strahova, od onog zaštitničkog (nekad, životno-spasavajućeg), preko očekivanog i shvatljivog, do neurotičnog i psihotičnog. Gotovo u svakom od ovih brojnih i raznovrsnih strahova, prisutan je, bar deo straha od odbacivanja. Ali, ko to i zašto odbacuje čoveka? Bog – ako ga ima i u njega verujemo – priroda koja nastaje i nestaje, da li to čoveka odbacuju najpre roditelji i porodica, društvo, narod, vreme u kome živi? Da li to možda, nekada – čovek odbacuje samog sebe? Ili je poslednji uzrok strahu od odbacivanja, strah od smrti? Pođimo u razmišljanju od najrizičnijeg pitanja, da li Bog odbacuje čoveka i zašto ga odbacuje (ako ga odbacuje)? U hrišćanskom učenju Bog je zbilja odbacio (izbacio) prvobitnog čoveka iz raja zbog njegove neposlušnosti. Iz nekog prvobitnog, čoveku teško shvatljivog rajskog stanja (Sigmund Frojd je pogrešno mislio da je takvo rajsko stanje fetusa u toku devet meseci majčine trudnoće), čovek „pada na zemlju” i, „bačen je na zemlju”, da u mukama rada stigne do hranljivog ploda od koga živi, odnosno da žena u mukama rađa zemaljsku decu.
Slično je učenje i drugim dvema monoteističkim religijama, judaizmu i islamu, dok u drugim velikim svetskim religijama, politeističkim, ne postoje slične stroge predstave Boga ili bogova prema čoveku u njegovom životu na zemlji. Mogući su još neki ishodi čovekovog odnosa prema strahu i odbacivanju, mada i dalje samo za verujućeg čoveka. Na primer: Bog je apsolutna ljubav i svi će ljudi biti spaseni (što potiče od velikog hrišćanskog mislioca, Origena). Ako je Bog apsolutna ljubav, sigurno da je i čoveku pružio mogućnost da voli, razume i, ne apsolutno, ali dovoljno da ljubav u njemu „izgoni strah napolje” (Jovanova poslanica), pa onda i strah od odbacivanja. Šta je sa strahom i odbacivanjem u porodici? Idealno gledajući – a takav ideal preporučuje savremena psihologija – začeće deteta treba da bude podjednako želja i muža i žene. Otkud je takav zahtev bio postavljen bračnom paru u ranijim vekovima! Žena je rađala dokle je mogla (nekad i preko pedesete godine života), muškarac i mnogo duže. Deca su umirala rano, ali pitanje nataliteta u svetu nije se postavljalo.
Već od početka 20. veka, bar u zapadnoevropskoj civilizaciji, sve je postalo drukčije. Sve su češća pitanja u bračnim (a i vanbračnim) zajednicama, da li bračni par želi decu. U ženi se počeo da budi strah, a onda ambivalencija, da li hoće, da li može da začne; naravno da i muž treba da kaže odlučnu reč. Ukoliko preovlada strah nad prirodnom željom za rađanjem, žena može nevoljno da začne, a onda da nastupi svesno ili nesvesno, odbacivanje ploda. Bračni par se odlučuje (ili samo jedan pol u braku) za namerni pobačaj i – jedan Čovek je odbačen! Dosta je spontanih pobačaja iz psihičkih razloga (nesvesno odbacivanje fetusa). Ako se i kada se dete ipak rodi (i pored spominjane ambivalencije i straha majke i/ili oca) dete može da raste u porodici – nevoljeno ili nedovoljno voljeno; osećanje krivice kod majke i/ili oca može da bude i svesno i nesvesno tako jako da je dete u stalnoj opasnosti da bude prezaštićeno, samim tim, često, i samo doživotno uplašeno. Strah i krivica majke i/ili oca zato što dete koje se rodilo nije željeno, dovodi do poremećaja normalnog procesa separacija–individuacija, pri čemu strah od odbacivanja (i roditelja i deteta) uzrokuje neurotičnu nesamostalnost deteta, odnosno prisustvo jake posesivnosti majke i/ili oca.
Ubrzanim hodom osvrnuću se na druge, brojne mogućnosti koje se javljaju u toku života nekog čoveka kada on biva od drugih odbačen. U nekoj brojnijoj porodici, na primer, česta je pojava mezimca i odbačenog među decom; razlozi za ovu pojavu su brojni i kod roditelja, često nesvesni. Ovakva česta praksa nastavlja se u vrtiću, obdaništu, osnovnoj školi, gimnaziji. Odbačena deca, i kao odrasli, budu nekada inteligentnija, obdarenija, ali osetljivija od svojih vršnjaka, a onda i buntovnija, tvrdoglavija, neposlušna ili nepokorna. Bračna zajednica takođe skriva stalnu opasnost međusobnog odbacivanja partnera. Uzroci straha od odbacivanja u braku takođe su brojni: nesigurnost jednog ili oba bračna druga, posesivnost kao izraz straha od samoće, ali i želja za vladanjem; promiskuitetno-poligamna priroda nekog od partnera, zavisnost od bilo čega jačeg od neophodne, prirodne zavisnosti prema partneru u ljubavi; zatim, neurotična, incestuozna (nesvesna) vezanost jednog partnera za svoga roditelja, gubitak privlačnosti za partnera u toku dužeg trajanja braka (duševnu naklonost, intelektualnu, emotivnu, fizičku!), kao i mnogi drugi mogući uzroci – dovode do odbacivanja drugog. Nećemo se zadržavati na strahu i odbacivanju pojedinca od strane društva; dolazilo je i dolazi do tragičnih slučajeva odbacivanja pojedinaca u diktaturama (i u ranijim vekovima, a naročito u 20. veku, u Kini, Nemačkoj, Rusiji).
Najzad, i crkva (hrišćanska u sve tri veroispovesti) znala je, u toku dve hiljade godina trajanja da uteruje „strah u kosti” svojoj pastvi pretnjama odbacivanjem izjednačavajući sebe, kao crkva, sa nebeskim Ocem. A šta reći o odbacivanju naroda (obično većeg i moćnijeg) - nekog drugog naroda (obično manjeg i slabijeg)? Koliko straha od ovakvog odbacivanja i posledičnog žalosnog ponašanja manjeg i slabijeg (i pojedinca i naroda) prema zapovednom i nametljivom – drugom! Kakva je svrha bila ovog članka u kome sam iznosio žalosne primere, svima poznatog, svemoćnog straha i uvek uz njega, odbacivanja? Želja (i potreba) je svakog dobrog psihoterapeuta (i psihijatra) da ukaže drugom čoveku (naravno– najpre samom sebi: Izleči se sam doktore, pope, učitelju!) na moguće prepreke i opasnosti na putu njegove individuacije i/ili oboženja.
Bog – ko u Njega čvrsto (?) veruje – nikoga ne odbacuje. Čovek je taj koji odbacuje Boga, a onda i druge (i drugačije) ljude – stalna je to borba sa prirodnom ksenofobijom kao ostatkom paganskog bića u nama.
Kako postići i dostići i „na strašnom mjestu postojati” (opstati)? Doživotnim upoznavanjem sebe, otkrivanjem Smisla Života, a onda verom, nadom i ljubavlju prema Bogu i ljudima, uz pomoć stalne molitve u koju se veruje. Ljubav sve leči. Ne odbacujmo nikog („Ne sudi da ti se ne sudi”)! Ako smo i bili odbačeni – od roditelja, škole, društva, partnera, crkve – nismo odbačeni od Boga, od „arhetipa spasioca” (prisutnog, prema Jungovom mišljenju, u nesvesnom svakog čoveka). Nemojmo dozvoliti da kao odbačeni (stvarno ili umišljeno odbačeni) postanemo doživotni buntovnici, mrzitelji ljudi i života. Uočimo primere odbačenih koji su postali svetitelji ili veliki stvaraoci, ali i obični čestiti i moralni ljudi! He budimo „vidoviti” samo za negativne primere života ljudi, niti budimo slepe pristalice večitog He. Ako i počnemo život (kao odbačeni) sa – He, uplovimo najpre u prirodno ambivalentno He i Da, da bismo uz Božiju pomoć i lični trud (ora et labora, sveti Benedikt iz 6. veka) završili život sa Da.
Strah i odbacivanje prisutni su u osnovama života – animalnog i ljudskog. I o strahu i odbacivanju je već mnogo pisano, pa je pitanje da li se može od psihoterapeuta saznati i nešto novo, korisno i drukčije.
Poznato nam je da postoji mnoštvo strahova, od onog zaštitničkog (nekad, životno-spasavajućeg), preko očekivanog i shvatljivog, do neurotičnog i psihotičnog. Gotovo u svakom od ovih brojnih i raznovrsnih strahova, prisutan je, bar deo straha od odbacivanja. Ali, ko to i zašto odbacuje čoveka? Bog – ako ga ima i u njega verujemo – priroda koja nastaje i nestaje, da li to čoveka odbacuju najpre roditelji i porodica, društvo, narod, vreme u kome živi? Da li to možda, nekada – čovek odbacuje samog sebe? Ili je poslednji uzrok strahu od odbacivanja, strah od smrti? Pođimo u razmišljanju od najrizičnijeg pitanja, da li Bog odbacuje čoveka i zašto ga odbacuje (ako ga odbacuje)? U hrišćanskom učenju Bog je zbilja odbacio (izbacio) prvobitnog čoveka iz raja zbog njegove neposlušnosti. Iz nekog prvobitnog, čoveku teško shvatljivog rajskog stanja (Sigmund Frojd je pogrešno mislio da je takvo rajsko stanje fetusa u toku devet meseci majčine trudnoće), čovek „pada na zemlju” i, „bačen je na zemlju”, da u mukama rada stigne do hranljivog ploda od koga živi, odnosno da žena u mukama rađa zemaljsku decu.
Slično je učenje i drugim dvema monoteističkim religijama, judaizmu i islamu, dok u drugim velikim svetskim religijama, politeističkim, ne postoje slične stroge predstave Boga ili bogova prema čoveku u njegovom životu na zemlji. Mogući su još neki ishodi čovekovog odnosa prema strahu i odbacivanju, mada i dalje samo za verujućeg čoveka. Na primer: Bog je apsolutna ljubav i svi će ljudi biti spaseni (što potiče od velikog hrišćanskog mislioca, Origena). Ako je Bog apsolutna ljubav, sigurno da je i čoveku pružio mogućnost da voli, razume i, ne apsolutno, ali dovoljno da ljubav u njemu „izgoni strah napolje” (Jovanova poslanica), pa onda i strah od odbacivanja. Šta je sa strahom i odbacivanjem u porodici? Idealno gledajući – a takav ideal preporučuje savremena psihologija – začeće deteta treba da bude podjednako želja i muža i žene. Otkud je takav zahtev bio postavljen bračnom paru u ranijim vekovima! Žena je rađala dokle je mogla (nekad i preko pedesete godine života), muškarac i mnogo duže. Deca su umirala rano, ali pitanje nataliteta u svetu nije se postavljalo.
Već od početka 20. veka, bar u zapadnoevropskoj civilizaciji, sve je postalo drukčije. Sve su češća pitanja u bračnim (a i vanbračnim) zajednicama, da li bračni par želi decu. U ženi se počeo da budi strah, a onda ambivalencija, da li hoće, da li može da začne; naravno da i muž treba da kaže odlučnu reč. Ukoliko preovlada strah nad prirodnom željom za rađanjem, žena može nevoljno da začne, a onda da nastupi svesno ili nesvesno, odbacivanje ploda. Bračni par se odlučuje (ili samo jedan pol u braku) za namerni pobačaj i – jedan Čovek je odbačen! Dosta je spontanih pobačaja iz psihičkih razloga (nesvesno odbacivanje fetusa). Ako se i kada se dete ipak rodi (i pored spominjane ambivalencije i straha majke i/ili oca) dete može da raste u porodici – nevoljeno ili nedovoljno voljeno; osećanje krivice kod majke i/ili oca može da bude i svesno i nesvesno tako jako da je dete u stalnoj opasnosti da bude prezaštićeno, samim tim, često, i samo doživotno uplašeno. Strah i krivica majke i/ili oca zato što dete koje se rodilo nije željeno, dovodi do poremećaja normalnog procesa separacija–individuacija, pri čemu strah od odbacivanja (i roditelja i deteta) uzrokuje neurotičnu nesamostalnost deteta, odnosno prisustvo jake posesivnosti majke i/ili oca.
Ubrzanim hodom osvrnuću se na druge, brojne mogućnosti koje se javljaju u toku života nekog čoveka kada on biva od drugih odbačen. U nekoj brojnijoj porodici, na primer, česta je pojava mezimca i odbačenog među decom; razlozi za ovu pojavu su brojni i kod roditelja, često nesvesni. Ovakva česta praksa nastavlja se u vrtiću, obdaništu, osnovnoj školi, gimnaziji. Odbačena deca, i kao odrasli, budu nekada inteligentnija, obdarenija, ali osetljivija od svojih vršnjaka, a onda i buntovnija, tvrdoglavija, neposlušna ili nepokorna. Bračna zajednica takođe skriva stalnu opasnost međusobnog odbacivanja partnera. Uzroci straha od odbacivanja u braku takođe su brojni: nesigurnost jednog ili oba bračna druga, posesivnost kao izraz straha od samoće, ali i želja za vladanjem; promiskuitetno-poligamna priroda nekog od partnera, zavisnost od bilo čega jačeg od neophodne, prirodne zavisnosti prema partneru u ljubavi; zatim, neurotična, incestuozna (nesvesna) vezanost jednog partnera za svoga roditelja, gubitak privlačnosti za partnera u toku dužeg trajanja braka (duševnu naklonost, intelektualnu, emotivnu, fizičku!), kao i mnogi drugi mogući uzroci – dovode do odbacivanja drugog. Nećemo se zadržavati na strahu i odbacivanju pojedinca od strane društva; dolazilo je i dolazi do tragičnih slučajeva odbacivanja pojedinaca u diktaturama (i u ranijim vekovima, a naročito u 20. veku, u Kini, Nemačkoj, Rusiji).
Najzad, i crkva (hrišćanska u sve tri veroispovesti) znala je, u toku dve hiljade godina trajanja da uteruje „strah u kosti” svojoj pastvi pretnjama odbacivanjem izjednačavajući sebe, kao crkva, sa nebeskim Ocem. A šta reći o odbacivanju naroda (obično većeg i moćnijeg) - nekog drugog naroda (obično manjeg i slabijeg)? Koliko straha od ovakvog odbacivanja i posledičnog žalosnog ponašanja manjeg i slabijeg (i pojedinca i naroda) prema zapovednom i nametljivom – drugom! Kakva je svrha bila ovog članka u kome sam iznosio žalosne primere, svima poznatog, svemoćnog straha i uvek uz njega, odbacivanja? Želja (i potreba) je svakog dobrog psihoterapeuta (i psihijatra) da ukaže drugom čoveku (naravno– najpre samom sebi: Izleči se sam doktore, pope, učitelju!) na moguće prepreke i opasnosti na putu njegove individuacije i/ili oboženja.
Bog – ko u Njega čvrsto (?) veruje – nikoga ne odbacuje. Čovek je taj koji odbacuje Boga, a onda i druge (i drugačije) ljude – stalna je to borba sa prirodnom ksenofobijom kao ostatkom paganskog bića u nama.
Kako postići i dostići i „na strašnom mjestu postojati” (opstati)? Doživotnim upoznavanjem sebe, otkrivanjem Smisla Života, a onda verom, nadom i ljubavlju prema Bogu i ljudima, uz pomoć stalne molitve u koju se veruje. Ljubav sve leči. Ne odbacujmo nikog („Ne sudi da ti se ne sudi”)! Ako smo i bili odbačeni – od roditelja, škole, društva, partnera, crkve – nismo odbačeni od Boga, od „arhetipa spasioca” (prisutnog, prema Jungovom mišljenju, u nesvesnom svakog čoveka). Nemojmo dozvoliti da kao odbačeni (stvarno ili umišljeno odbačeni) postanemo doživotni buntovnici, mrzitelji ljudi i života. Uočimo primere odbačenih koji su postali svetitelji ili veliki stvaraoci, ali i obični čestiti i moralni ljudi! He budimo „vidoviti” samo za negativne primere života ljudi, niti budimo slepe pristalice večitog He. Ako i počnemo život (kao odbačeni) sa – He, uplovimo najpre u prirodno ambivalentno He i Da, da bismo uz Božiju pomoć i lični trud (ora et labora, sveti Benedikt iz 6. veka) završili život sa Da.
KutakNet