U periodu od detinjstva do adolescencije osoba postepeno oblikuje svoja očekivanja kada je u pitanju figura sa kojom će se ostvariti vezanost. To očekivanje je zasnovano na iskustvu koje osoba nosi iz ranog perioda života.
Istraživanja pokazuju da deca koja su bila sigurno vezana za svoje roditelje pokazuju harmoničnije odnose u kasnijim vezama za razliku od nesigurno vezane dece. Na osnovu kvaliteta afektivenih veza koje se formiraju tokom detinjstva deca formiraju radne modele, odnosno sliku o sebi i sliku o drugima. Ti modeli su stabilni i nastavljaju da se održavaju tokom života. U bliske odnose, osobe uglavnom ulaze sa odredjenim očekivanjima i verovanjima kako će se drugi ponašati i kako će razmišljati o njima. Teorija afektivne vezanosti može da objasni doslednost u načinu na koji ljudi uspostavljaju bliske partnerske odnose, jer su radni modeli stabilni tokom vremena i nove strukture će pre asimilirati, makar uz njihove izmene, kako bi ih uklopile u već postojeću strukturu.
Afektivna vezanost u odraslom dobu je povezana sa opservacijama iz detinjstva, pa tako i odrasle osobe u stresnim situacijama pokazuju potrebu za blizinom figure za koju su se vezali. Ukoliko ta figura nije dostupna, dolazi do povećanja osećaja anksioznosti. Osnovna razlika u afektivnoj vezanosti odrasle osobe i deteta je u tome što je bihevioralni sistem kod odraslih uzajaman, odnosno u tom odnosu kod odraslih osoba uloge nisu jasno definisane. Sigurna sfektivna vezanost u partnerskim odnosima olakšva funkcionisanje osobe i van veze. Ukoliko osoba u partnerskoj vezi ima izgradjen osećaj sigurnosti, vrlo je verovatno da će sigurnu bazu sa partnera preneti i na ostale odnose i situacije.
(Izvor: roditelji.org/Autor: Jelena Stefanović, psiholog)
{loadmodule mod_js_facebook_popup}