Sve što sam vas u životu naučila, naučila sam vas jer treba to da znate. Kada nisam bila baš reprezentativan primerak majke, dešavalo se, i stidim se toga ali tako je moralo biti, i iz toga ste mogle da naučite nešto – kakve ne treba da budete. Kako ne treba da povređujete ljude, kako ne treba da budete nervozne, ljute, besne šta već… i kako to nikome nije pomoglo. Sećate se one mudrosti koju vam stalno ponavljam, ali ne uspevam baš uvek i da živim po njoj – Ozlojeđenost je kad popijete čašu otrova i očekujete da od nje neko drugi crkne. Dakle, nema vajde.
Kroz život, razni ljudi će vas učiti druge stvari. Nastavnici i učitelji ono što treba da vas nauče jer su za to plaćeni i jer je školstvo tako ustrojeno. Drugarice možda neke cake u šminkanju, već naučene lekcije o momcima, kako da ovo ili ono. Pojma nemam šta će vas drugarice učiti, ali se molim u sebi da vam to uvek bude na radost i spasenje. Da znam to što one znaju, naučila bih vas ja, ne bih to prepustila nekom drugom, ali vaša majka je rođena u prošlom veku, sećate se?
Sutra na poslu, učićete posao koji treba da radite, ali i to će vas učiti da biste što pre savladale,i da bi što pre mogle da im pomažete, retko će vas ko učiti onako od srca, samo da bi vas naučio. Svet odraslih je proračunat do srži. Do same ljubavi, do samog sklapanja braka. Jer, kao što je rekao Sent Egziperi – Odrasli suviše vole brojeve.
Volela bih da nađete nešto u životu što ćete voleti da učite, čak i ako vaš učitelji ne budu voleli da vas to uče. Retke su obostrane ljubavi, u bilo kom smislu. Jer ceo život učite i učićete. I ma koliko želela da vas naučim sve što znam i još mnogo više, neću stići. Nećemo imati kad, ili vas neće baš sve moje znanje zanimati. Jer moramo i da se volimo, da doručkujemo, ručamo, večeramo, kupamo se, radimo domaći… Naša porodica nije kamp za sticanje bespotrebnih i potrebnih veština. Ne, nije. Bilo bi suviše zamorno i dosadno da stalno nešto učimo, iako u neku ruku i učimo stalno, ali dok ga učimo to ne nazivamo učenjem. Prosto, živimo i kroz taj život spoznajemo mnoštvo stvari.
I sa druge strane, nije život rat, pa da stalno razvijamo neke strategije, mada će vam nebrojeno puta tako izgledati. I reći ćete –Jeste, pravi rat je! Ali ja i za to molim Boga, da nikada ne saznate pravo značenje reči rat…
Dakle učićete, učite i sad i učile ste i do sada, ali postoji jedna stvar koju samo ja mogu da vas naučim. Možda može i neko drugi, da ne grešim dušu, ali treba da potekne od majke, jer se od nje najlakše uči. To nije ni lepo ponašanje, ni kuvanje, ni štrikanje, ni osnovi higijene ni mnoštvo drugih i dobrih i korisnih stvari koje sam vas učila, i nadam se naučila.
Ne, to je jedna stvar, o kojoj vam nikada nisam govorila u teoriji. Uvek sam vam je pokazivala. A to je veština da volite sebe!!!
Da, najdraže moje, da volite sebe. Iako vam je to možda suprotno onoj našoj stalnoj borbi sa gordošću. Ne demantujem sebe kada kažem da volite prvo sebe, a učila sam vas da je gordost početak svakog zla. Ne, jer i zapovestima stoji da “ljubimo bližnje svoje kao same sebe”
Jer ako same sebe ne budete volele, drugi će to osetiti, i voleće vas manje nego što bi mogli ili neće uopšte.
Zašto vam o tome nisam govorila? Zato što se o tome ne govori. To mora da se nauči primerom. Sećate se kako bih vas, ako smo imali dovoljno novca i vremena da odemo na neki rođendan uvek pitala da li želite da idemo?
Nikada nisam nametala svoju volju kada su vaš drugari u pitanju. Da li želite da kupimo neki komad odeće. Opet ako je u skladu sa našim finansijama. Da li želite ovo? Da li želite ono? Jedino se oko hrane nikada nije postavljalo to pitanje. Kada je hrana u pitanju jedino pravilo je, bez čega gladna, od toga i sita.Dakle sva hrana se jede.
Dakle, sve o čemu ste mogle da donosite odluke, ja sam vas pitala da li to želite. Jer ako od malena naučite da ne radite stvari koje ne želite (a nisu vezane za preživljavanje, za egzistenciju dakle odlazak na posao, spremanje ispita) znaćete to i kada budete odrasle devojke. Nećete pristajati na manje od onoga što želite, ili raditi stvari jer tako očekuje društvo, norma, vaspitanje…
A svaki put kada bih negde otišla bez vas, učila sam vas da volite sebe. Da, to je bila praktična lekcija, iako to tada vama nije tako izgledalo. Jer ja sam odlazila sama, sa vašim ocem ili sa drugaricama negde, baš zato što sam volela sebe. još uvek se volim. Ne više od vas, to svaka majka zna, ali volim se.
Iako ste ponekad bile ljute, i durile se dok se spremam. Iako me uvek, skoro uvek pekla savest. Iako znate da to nikada nije bilo prečesto. Neki koncert, pozorište, rođendan, kafa sa drugaricama. Uvek bih odlazila onako sa knedlom, ali morala sam sebi da poklonim malo stare sebe. One koja nije samo u pelenama, sudoperi i šerpi. One koja je žena, socijalno biće, koje voli ljude, život, druženje, da se našminka, da vidi dobru predstavu čuje svog omiljenog pevača ili šta već u datom trenutku…
Znala sam, majčinskim instiktom, da će vam kasnije, kada odrastete, to poslužiti kao primer. Primer koji ja nikada nisam imala. Jer je moja majka bila od onih majki Hrabrosti starog kova koje su samo i jedino umele da rade, rade, robuju, strahuju, spremaju, kuvaju, rade i još rade.
Jer i nju niko nije naučio da voli sebe. Da da sebi oduška. Da posao nije zec da umakne. Da sedne, da odmori, da ode negde sama. Da se nasmeje. Da šerpa nema noge da pobegne, opraće se kasnije, sutra …nije bitno. I zato je samo i uvek sebe davala do kraja, a malo toga dobila zauzvrat.
Naučila sam na teži način, i zato želim da vas dve to shvatite na lakši. Time, svi dobijamo, vi lekciju o ljubavi a ja odlazim da napunim baterije da bih vas kada se vratim još više volela. Da bih brže peglala, temeljnije usisavala, sa voljom mesila kolač. Jer, sećate se one druge lekcije, kolač umešen bez volje, biće bezukusan, uprkos svim uprkosima.
Dakle, sećate se kako smo posle svake predstave ili nekog događanja vaš otac i ja vraćali još bolje raspoloženi nego inače? Znate i same taj dobar osećaj kada uradite nešto za sebe pa danima sijate kao letnji dan u podne? Kako svet izgleda kao bolje mesto? Kako je onda lakše i lepše voleti i druge?
I zato, divne moje devojčice, budite uvek kao onog dana kada je Sofija, savim mala, na (glupo) pitanje rođake: koga voli više, mamu ili tatu odgovorila: “Sve volim, i MENE i mamu i tatu i seku i dedu volim, i macu i gudu Belu!(Guda Bela je bila naša krmača)
Volite sve, ali sebe volite najviše. A ako budete i dobri ljudi, kao što se trudim da vas naučim, biće vam lako da se samozavolite!!!
(Izvor: Detinjarije/ Piše: Jasmina Jovanović)