“Nedostatak vremena i stalna žurba od tačke A do tačke B, C, D, E postao je tipičan problem modernih roditelja. Svi stalno nekud jure i žure, svi vodimo toliko užurbane i stresne živote i pitamo se gde je kraj toj svakodnevnoj panici. Nisam ni ja bila izuzetak, ali danas su stvari malo drugačije. Otkako sam prestala toliko da požurujem sebe i svoju ćerku, moj je život odjednom postao malo lakši.
Kada brinete samo o sebi, kada je vaše vreme samo vaše vreme, tada se nekako i rasporede prioriteti i smanji stres, ali s decom je priča nešto drugačija. Deca jednostavno ne shvataju da mama ponekad, ma zapravo jako često, mora da žuri kao sumanuta da bi stigla da obavi sve što je potrebno. “A moje je dete upravo takvo.”, napisala je to Rejčel Mejsi Staford u tekstu objavljenom u Hafington postu, koji je dosad podeljen više od 340 hiljada puta.
“Moja je ćerka oduvijek volela da uživa u trenutku u kojem je ništa ne bi moglo odvratiti od njene namere da učini šta je zamislila. Ma to je zapravo tipična dečja zaigranost u kojoj deca jednostavno ne shvataju posledice svoje zaigranosti.
Ona je onaj tip koji baš u žurbi voli da stane i pomiriše ruže.
Kada se meni žuri i već stojim na ulaznim vratima ona baš tada mora da se vrati u sobu da nađe svoju krunu.
Kada je već trebalo negde da stignem, baš tada ona insistira da ostane još malo kako bi mogla medu da priveže u svoje auto-sedište.
Kada jurimo da stignemo ona bi baš tada porazgovarala malo s prolaznicima.
Ili bi baš tada malo mazila komšijinog psa.
Kada jurim ujutru da stignem da obavim sve što me čeka, baš tada ona želi u miru i tišini da uživa u svom doručku. I tako je to bilo sve dok nisam shvatila da dan započinjem i završavam s požurivanjem i da jednostavno nisam stizala da stanem, zagrlim je i kažem joj koliko je volim.
Ali to ne primetite odmah. Kada živite užurbanim životom vi doslovno imate tunelski vid, skoncentrisani ste samo na to da stignete sve – jer će vam samo tako ostati dovoljno vremena za vašu porodicu. I to je i više nego paradoksalno jer dok težite za mirom i spokojem, stvarate sebi pritisak zbog koga nema mesta upravo za mir i spokoj.
I tako živite iz dana u dan. Sve dok vam jedna sitnica konačno ne otvori oči.
Tako je barem bilo kod mene, priznala je Rejčel, nakon jednog običnog dana kada sam pokupila svoju stariju ćerku, a ona je, sva na mamu, stala da grdi mlađu sestru jer je toliko spora. “Upalila mi se lampica – dete staro šest godina ne bi trebalo da prijećuje takve stvari, da je neko spor, osim ako i samo već nije naviklo da gana takav način redovno optužuju. Shvatila sam u kolikoj sam meri svoju stariju ćerku već uspela da naviknem da samo juri i žuri i kako sada isto pokušavam da uradim i s mlađom, a da im uopštee ne dam vremena da uživaju u svom životu. U svom neopterećenom detinjstvu.
Ja sam bila ta koja im ga je doslovno uništavala. Ali ne više – ne po cenu svoje dece. Ne pod cenu više ičega. I tada sam i obećala, svečano obećala da ću odsad pa nadalje imati mnogo više strpljenja za njih i za njihove detinje stvari, da ih više neću odvlačiti od njima važnih stvari i da ću znati da pričekam, čak i da ću zanemariti neke obaveze samo da živimo smirenijim životom. Moje obećanje dočekale su sa suzama u oku, u neverici da bi mama zaista mogla da postane malo strpljivija. Kada su me tako srećne zagrlile shvatila sam koliko je moj užurbani život, moje stalno požurivanje, stres i ljutnja jer ne stižemo ništa, tako loše uticalo na njih.
Priznajem, doduše, da sam i nakon tog sudbonosnog dana još nekoliko puta zaustila da ih požurim. Nije se tako lako odreći tako jasnih navika, ali s vremenom sam stvarno uspela da se promenim. Nije bilo lako, ali smo uspele. U početku sam više vodila računa da ih ranije nego pre pripremim da počnu da se spremaju pa da krenemo, malo po malo otpuštala sam svoju nervozu i najvažnije od svega – počela sam, malo po malo, sve više da uživam u svim tim njihovim sitnim radostima koje ih danas odvraćaju od onoga što ja ponekad očekujem. Počela sam da uživam u njihovom uživanju u životu.
Shvatila sam da ništa nema toliku cenu kao pogled na srećno i bezbrižno dete, shvatila sam da bez obzira kuda žurim i koliko žurim, najvažnija stvar koju imam u životu neće biti zakinuta mojim kašnjenjem. Ali može biti i sigurno bi bila zakinuta mojim požurivanjem.
Paradoksalno je i to da smo svi mi ljudi u periodu kada nismo imali decu bili vlasnici svog vremena i jedva smo dočekali da imamo decu i porodicu da bi zatim tako žarko želeli da ih ukalupimo u takav užurbani život, ne misleći pritom na sve što propuštamo dok žurimo. A propuštamo toliko mnogo i to zbog stvari koje nam nisu i ne bi smele biti prioritet.
Tek kada sam uspela da stanem i osmotrim ta bezbrižna bića, uspela sam da shvatim da ništa u životu nije važnije baš od tih trenutaka. Jer te male sitnice, te male sitne radosti, to su trenuci za koje moramo da živimo. Jer svaki put kada kažete svom detetu da nemate vremena za ono što oni žele, isto je kao da im kažete da nemaju vremena da žive i uživaju u životu.”
(Izvor: Index.hr)