Istraživanje je otkrilo da su deca koja su imala angažovanog oca, pokazivala bolje znanje jezika, a očevo prisustvo i toplina, kako je naglašeno, povezano je i s višim koeficijentom inteligencije kod mališana od godinu dana do tri godine.
Onog trenutka kada je pomenut razvod Anđeline Džoli i Breda Pita i za javnost neočekivana mogućnost da on nije dobar otac, pomenulo se pitanje starateljstva i toga kako je slavni glumac, srcelomac, očajnički plakao za decom. Bred Pit, sada, grubo rečeno, “otac na službenom putu”, svojevremeno je rekao da su deca kao ogledalo svojih roditelja. Ništa nije tačnije od toga. Istraživanja iznova potvrđuju koliko je važna uloga roditelja, a pre svega, najčešće odsutnog oca, u razvoju, pa i u kasnijem uspehu dece.
Iako na prvi pogled majka ima ključnu ulogu čak i u obrazovanju, nova istraživanja pokazuju da je sve mnogo komplikovanije od toga. Britanski Institut za očinstvo bavio se detaljno uticajem oba roditelja na razvoj deteta, s posebnim osvrtom na očeve. Pokazalo se da je podrška oca od izuzetne važnosti za kognitivni razvoj deteta. Ona deca koja su imala angažovanog oca, pokazivala su bolje znanje jezika, a očevo prisustvo i toplina, kako je naglašeno, povezano je i s višim koeficijentom inteligencije kod mališana od godinu dana do tri godine. Efekat IQ pojačava se i kod starije dece čiji je otac pozitivan i uključen, kao i kod školskog uspeha sedmogodišnjaka, ali i dece koja ulaze u pubertet. Neverovatno je da očev uticaj ide i do matematike, i do toga da li će deca kasnije potcenjivati svoje sposobnosti ili ne. Autoritet oca, pokazalo se, treba da bude snažan, ali ne pregrub — disciplina je važna, ali je važno i da on ulije osećaj samopoštovanja, samokontrole i efikasnosti (studija Pleck & Masciadrellii, 2004). Čak i kada postoji takozvani “mekdonalds tata”, kada je porodica razdvojena, ukoliko se on trudi da provodi dovoljno vremena sa mališanima i bude uključen u širok spektar aktivnosti sa njima, deca će biti bolja u školi. Čitanje deci uzrasta od jedne do dve godine povezano je sa tim hoće li kasnije deca voleti da čitaju. Ako krenemo od toga da je on prvi heroj svoga sina, a prva ljubav svoje ćerke, onda se uloga oca i te kako podiže na kub.
Srbija je, s druge strane, tradicionalno imala problem “odsutnih” očeva. Nekada zbog ratova, onda zbog vaspitanja, a kasnije i zbog neke čudne balkansko-siromašne adaptiranosti na razvode. “Otac ko kolac” čućete od generacija onih koji su odrastali na činjenici da su se očevi ovde shvatali vrlo patrijarhalno. I danas, čak i kada se milenijumska generacija otrgla i promenila način vaspitavanja, ostali su neki repovi starih obrazaca ponašanja i skučenost tradicionalne podeljenosti među polovima, bar tako pokazuje poslednje istraživanje.
“U proseku su očevi u Srbiji veoma malo uključeni u direktnu negu dece dok su ona mala”, kaže dr Dragan Stanojević, docent na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta koji je analizirao temu očinstva u svom doktoratu “Oblikovanje novog očinstva u Srbiji”. “Na primer, četvrtina očeva uopšte ne učestvuje u hranjenju, kupanju, prepovijanju, zabavljanju i uspavljivanju dece, a tek svaki peti otac učestvuje koliko i njegova supruga. Nešto češće su spremni da se igraju sa decom, a najmanje da se uključe u svakodnevne rutinske poslove, na šta ukazuje i činjenica da su gotovo u potpunosti isključeni iz kućnih poslova.”
O tome da li su novije generacije očeva angažovanije i koliko su još uvek jake predrasude da su majke te koje odgajaju decu, dr Dragan Stanojević kaže:
“Roditelji smatraju da su i otac i majka podjednako sposobni da odgajaju decu, ali da je značaj majke veći i da je ta roditeljska uloga bitnija za ženu nego za muškarca. U partnerskoj dinamici i roditeljstvu i dalje je dominantna patrijarhalna podela rodnih sfera, ali se mora istaći da dolazi do postepenih promena čiji su nosioci mlađe, obrazovane i urbane generacije. I zanimljivo je da se promene najpre dešavaju u sferi roditeljstva tako što su muškarci spremniji da se postepeno uključuju u tu sferu privatnog života (za razliku od domaćih poslova)”, kaže Stanojević dodajući da je tema doktorata bila prepoznavanje osobina ovih muškaraca koji polako menjaju obrasce.
Pomenuta britanska istraživanja pokazuju da na uspeh i kognitivni razvoj dece utiče, nažalost, i efekat društvenog statusa: otac koga možemo svrstati u srednju klasu, pritom pozitivan, uticaće znatno više na IQ dece nego otac koji potiče iz radničke klase. Postoji i začkoljica: čak i kad je porodica na prvi pogled srećna i složna, ukoliko otac provodi vrlo malo vremena sa detetom starosti od sedam godina, on neće uticati na visinu inteligencije kod dece uopšte. Tu je isti uticaj kao kod odsutnog oca — nema ga. Povezanost s ocem i njegova uključenost utiče i na ponašanje dece u školi, štaviše, biva presudna. Nema tu novih rupa na saksiji — ukoliko je otac depresivan tip, istraživanje je pokazalo da će on ostaviti negativan trag posebno na dečake do sedme godine. Ali ukoliko je otac posvećen, onda sva istraživanja u poslednje tri decenije pokazuju jedno te isto, samo se dijapazon pozitivnih efekata širi. Na primer, predškolska deca čiji tata razgovara sa njima i čita im, imaju bolju koncentraciju i mnogo su bolja u pomenutoj matematici (Baker, 2013). U petoj godini ta deca znaju mnogo više reči, bolja su u rešavanju problema; do desete godine, njihov vokabular je širi a logičke sposobnosti bolje (McKelvey et al, 2010). Interesantno je da su očevi mnogo zahtevniji kada razgovaraju sa decom, postavljajući im pitanja, dok majke najčešće ponavljaju dok im deca ne uzvrate. Naravno, najbolje je imati i tatu i mamu, govori studija iz 2013. Tamis-LeMonda et al (što je prvobitno pokazala i studija Ryan et al, 2011), jer se uključenost oba roditelja snažno povezuje sa dečjim napretkom.
U nedavno objavljenoj domaćoj studiji “Postajanje roditeljem u Srbiji” Instituta za sociološka istraživanja, u kojoj je jedan od autora i naš sagovornik, jedan od zaključaka je i da se značaj sfere privatnosti polako menja tako da roditeljstvo postaje izvor satisfakcije za muškarca na nov način.
“U uslovima povećanja rodne ravnopravnosti u javnoj sferi, povećanja verovatnoće da brak neće trajati, veoma nestabilnog tržišta rada, niskih i nepredvidivih prihoda, i privatno polje, a naročito roditeljstvo, postaje mesto ostvarenja identiteta muškaraca. Priče onih muškaraca koji pripadaju tipu angažovanog očinstva otkrivaju nam da je za njih roditeljstvo veoma značajno — kako na nivou životnih prioriteta, tako i svakodnevne prakse koju odnos sa detetom podrazumeva. Većina ovih očeva o roditeljstvu govori bez rodnih predznaka, odnosno ne pravi razlike u tome šta treba da čini majka a šta otac. Dobar otac je otac koji je prisutan u svim aspektima života deteta i zainteresovan za njegov psihofizički razvoj, ali koji je istovremeno i sam psihički i emocionalno stabilan i zreo da odgovori na izazove odgajanja novog života”, napominje Stanojević.
Velja Pavlović, novinar i voditelj kultne emisije “Nivo 23” na Studiju B, jedan je od retkih koji je u medijima pričao o tome kako je sam odgajao ćerku Kristinu. Ostali su sami kada je ona imala nepunih godinu dana, a on je posle razvoda u dogovoru sa bivšom suprugom preuzeo starateljstvo, što je u to vreme, pre više od dve decenije, bilo skoro pa revolucionarno u Srbiji. Savete o odgajanju devojčice često je “kupovao” od samohranih majki, a kao samohrani otac, što je vrlo retka kategorija u Srbiji, bio je nekako prinuđen da sve podredi detetu. Odbijao je primamljive poslovne ponude jer je bio svestan da neće moći da uskladi brigu o detetu i krcatu agendu, putovanja van Beograda, a na prvi koncert je otišao tek kada je Kristina imala deset godina.
“Zvala me je na svakih deset minuta i na kraju sam morao da se vratim kući”, prisetio se Velja te simpatične epizode. Kako je rekao, sa distance od 26 godina, uveren je da je svaki muškarac sposoban da menja pelene, hrani, presvlači i kupa dete, priča priče za laku noć, uči ga tablicu množenja, preslišava nepravilne francuske glagole i rešava tinejdžerske probleme. Kao otac koji je sam odgajao ćerku, o predrasudama koje u našoj sredini i dalje postoje o očinstvu i stereotipu da je odgajanje dece isključivo ženski posao, Pavlović kaže:
“Najbolje bi bilo da dete ima oba roditelja, ali kad ima samo pola porodice, svaka od te dve polovine podjednako je sposobna da preuzme svu brigu. Sujete, predrasude, inati, bes i osveta, javljaju se kod svakog razvoda, a tu treba da budu na poslednjem mestu, jer dete ne vidi razliku u ljubavi prema tati ili prema mami.”
“Ja sam sada ‘tata sa strane’, tako da kažem, jer moja ćerka ima već skoro 26 godina, ali nekad je bilo, ‘sve podređeno njoj’. Sad je izgleda pomoć što manje mešati joj se u život”, kaže Velja koji smatra da je dobro vaspitao ćerku, kao i da zbog svoje odluke da bude “i otac i majka” nije zažalio nijednog trenutka.
Kako oblikovati to “novo očinstvo” koje se polako pomalja u Srbiji i menjati duboko ukorenjene predrasude — da nije sramota da i tata menja pelene, kupa dete, plete ćerki kikice… Šta je neophodno učiniti na tom putu većeg angažovanja i uključivanja očeva u odgajanje dece?
“Imajmo na umu da roditeljstvo treba posmatrati primarno kroz odnose. Odnos sa detetom je jedna dimenzija, ali pomaljanje novih, ravnopravnih oblika roditeljstva zahteva i novo osmišljavanje partnerskih odnosa. Partnerstvo koje počiva na komunikaciji, dogovoru, razumevanju i ravnopravnosti ima veće šanse da promeni tradicionalne obrasce ponašanja i muškaraca i žena. Ali za to su neophodni i podsticajni strukturni preduslovi i novi vrednosni obrasci”, kaže Stanojević.
On dodaje da postoji nekoliko proverenih strategija u tom pravcu. Neke se odnose na izjednačavanje prava i obaveza muškaraca i žena u javnoj sferi.
“Istraživanja u Srbiji pokazuju da kada postanu roditelji muškarci rade još više, dok žene neretko dobijaju otkaz ili privremeno ili trajno postaju domaćice, što reprodukuje podelu rodnih sfera na javnu i privatnu. Druge strategije odnose se na podizanje svesti o značaju uključivanja muškaraca u roditeljstvo i u privatnu sferu”, objašnjava Stanojević.
(Izvor: Nedeljnik/ Autori: Zorica Marković i Ana Mitić)