U poslednje tri-četiri decenije prevladao je model vaspitanja u kome se insistira da moraju biti srećna, da je roditeljska dužnost da ih usrećuju. Kako detetovo osećanje sreće nastaje kada mu roditelji ispune želju, onito čine i onda kada misle da njegove želje nisu dobre za njega, čime su odustali od osujećenja detetovih želja. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kome dete upravlja roditeljem, a ne obrnuto.
Razlog za to je što roditelji ne žele da pred sobom gledaju nesrećno dete. Psihoanaliza je pokazala da deca koja nisu dobijala dovoljno ljubavi u detinjstvu odrastaju u neurotične odrasle. Zato su roditelji u fokus stavili detetova osećanja, doživljaj da je voljeno. Danas kada je nekoliko generacija,koje su vaspitavane po modelu popustljivog vaspitanja,odraslo vidimo da ovakav model pravi štetu stvarajući novu patologiju. Reč je o razmaženoj i prezaštićenoj deci. Prva,uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidne i slabo kontrolišu impulse, nemaju radne navike, i zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima. Prezaštićena deca su pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se sveta koji doživljavaju kao opasno mesto, zbog čega su isto u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.
Popustljivo vaspitavanja je otišao u suprotnost –stalno se pokazuje ljubav, a izbegava se disciplinovanje deteta. Danas znamo da se iz jedne greške otišlo u onu suprotnu. Razlog je što deca svaki pokušaj disciplinovanja pogrešno doživljavaju kao negaciju ljubavi, odbacivanje i kao „traumu”. Popustljivi roditelji su nemoćni da mu postave granice i da ga teraju da radi neprijatne, a korisne stvari, upravo zbog osećanja krivice što ga „traumatizuju”.
Zbog negativnih posledica popustljivog vaspitanja podsetimo da je zadatak roditelja da pripreme dete za samostalni život. A put za to je da se deci nudi model pokazivanja ljubavi, ali jasna disciplina bez koje nema ni uspeha ni sreće u odraslom životu.
(Izvor: politika.rs)