U priči koju prenosi Gardijan, Alireza je rođen u nomadskoj porodici kao najstarije dete. Shodno tome, od malih nogu bio je primoran da radi, a čuvanje ovaca i sve što taj zanat sa sobom nosi bili su sastavni deo njegovog odrastanja. Porodično zanimanje, pratile su i stalne selidbe.
Ipak, kad god je imao vremena igrao je fudbal. Naravno, deo treninga bila je i dodatna igra "bacanje kamena sa ramena", što mu je kasnije, i te kako, pomoglo da kao golman kao od šale loptu rukom baci skoro do polovine igrališta.
*Foto: WIkipedia
Stvari su za, tada dvanaestogodišnjeg, Alirezu krenule na bolje kada je njegova porodica odlučila da se skrasi u jednom mestu jer je odmah počeo da trenira fudbal. I, kako se većina stvari u životu desi sasvim slučajno, sa pozicije napadača premešten je među stative zbog povrede prvog golmana. Bio je sjajan. Najbolji. Samo, jedna prepreka je bila skoro nepremostiva.
- Moj otac nije voleo fudbal i želeo je da radim. čak je krio moju opremu i rukavice, pa sam morao da branim goloruk - rekao je fudbaler jednom prilikom.
Rešio je da pozajmi novac za autobus i krene u Teheran. Nije ni slutio da će upravo u tom autobusu upoznati trenera koji je vodio lokalni tim. Anđeo sreće ga je pogledao brže nego što je očekivao, iako je morao da plaća klubu oko 30 dolara da bi trenirao.
- Spavao sam na vratima kluba. Kada sam se ujutru budio, nalazio sam novčiće koji su mi prolaznici tokom noći bacali misleći da sam prosjak. Ipak, sećam se da sam od toga zaista lepo doručkovao posle mnogo, mnogo vremena - prisetio se Alireza teških momenata.
Usponi i padovi su se nastavili. Za hleb je zarađivao kao perač automobila, a kada je promenio klub, prvo je spavao u prostoriji za molitvu, ali mu je i to brzo zabranjeno. Morao je da uz fudbal nađe bolji posao pa je rad u piceriji poslužio kao prelazno rešenje, jer je imao gde da bude tokom noći. Otkaz je dobio kada je njegov trener došao na večeru, a mladi golman odbio da ga posluži. Bilo ga je sramota i nije želeo da trener zna kako njegov igrač živi.
*Foto: WIkipedia
Poslednji izazov na putu do zvezda, Alireza je imao kao čistač ulica. I to je "preživeo". Uspon je počeo. Postao je prvi golman kluba Nafta, izabran je i za mladog reprezentativca, a ono kamenje koje je kao klinac bacao, poslužilo mu je da danas loptu rukom može da pošalje skoro 70 metara od svog gola.
- Proživeo sam i propatio mnogo toga u životu kako bih ostvario svoj san. Ali, nikada nisam zaboravio ko sam i odakle potičem, kao i sve što sam radio. Sve to pomoglo mi je da budem ono što danas jesam.
Danas je prvi čuvar mreže Irana. Ima sasvim dovoljno novca da ne mora da radi ništa, verovatno do kraja života. A sav trud mu se isplatio. Sa 12 intervencija pomogao je svom timu da ode na Mundijal, a uz to, u meču sa Portugalijom, odbranio je penal Kristijanu Ronaldu. Njegovo životno putovanje još uvek traje.
*Vrhunac Alirezine karijere, odbrana penala velikom Ronaldu Foto: Tanjug/AP
(Izvor: telegraf.rs)