Nalazi se usred Atlantskog okeana i ne zapljuskuje obale nijednog kopna na svetu: njegove granice nisu strogo definisane kao što je slučaj sa manje-više svim drugim svetskim morima, već ga iviče morske struje i to sa zapada Golfska, sa severa Severnoatlantska, sa istoka Kanarska, a sa juga Severnoekvatorijalna.
Da stvari budu još interesantnije, kako se menja položaj ovih struja tako se menja i položaj Sargaškog mora. Drugim rečima, ne samo što je obim ovog mora nedefinisan već se ono i “šeta“. Uglavnom se proteže između 70. i 40. stepena zapadne geografske dužine, te između 20. i 35 stepena geografske širine. U proseku je dugačko oko 3.200 kilometara, a široko oko 1.100 km, pa mu je tako prosečna površina 8.635.000 kvadratnih kilometara.
Ove četiri morske struje formiraju okeansku vijugu koja kruži oko Sargaškog mora koje je jedina takva okeanska regija na svetu koja je zaslužila da bude nazvana morem.
*Foto: Wikimedia Commons/U.S. Fish and Wildlife Service
A zašto? Zato što je Sargaško more neverovatno specifično: njegova površina je pokrivena posebnom vrstom morskih algi iz roda Sargassum (koja je po ovom moru i dobila ime) koja u praktično nepreglednim kolonijama pluta po vodi, njegov salinitet je vrlo visok i ide do 37 promila, njegove vode su čisto plave, podvodna vidljivost ide do 61 metra.
Sve je to veoma različito u odnosu na ostatak Atlantskog okeana u kome se Sargaško more nalazi i kojeg je deo, a ta posebnost Sargaškog mora mogla bi da bude dokaz da su ljudi u antici bili vrlo blizu otkrića Amerike.
Naime, arapski putopisac Muhamed el Idrisi je u XII stoleću pisao o nekom Ahmedu ibn Umaru koji je plovio ka zapadu do mora prekrivenog morskom travom; još ranije, u IV veku rimski pisac Avijen citira izgubljeni izveštaj kartaginskog moreplovca Himilkona koji je u V stoleću pre nove ere plovio zapadno od Herkulovih stubova (Gibraltar) i došao do dela Atlantika koji je bio prekriven morskom travom.
*Foto: Wikimedia Commons/Ocean Explorer/NOAA
Jedno od najvećih čuda životinjskog carstva odigrava se upravo u Sargaškom moru, koje tako krije i rešenje jedne od najvećih bioloških enigmi u istoriji nauke.
Milenijumima učenjaci raspravljaju o tome odakle dolaze jegulje (slatkovodne vrste koje danas delimo na evropsku jegulju, lat. Anguilla anguilla, i američku jegulju, lat. Anguilla rostrata, kao i ugor, lat. Conger conger, koji je morska riba), kako nastaju, pa čak i šta su.
Nikada niko nije video parenje ovih bića, nikada niko nije video čak ni mladu jegulju. One su zbunjivale još Aristotela koji je o njima raspravljao, a zbunjivale su ljude sve do nedavno kada je napokon otkriveno šta se tu zbiva.
Mužjaci i ženske jegulje (evropske i američke, ugora, svejedno) polno sazrevaju između 10-14 godine života. Jegulje tada menjaju boju iz tamne u srebrnu i postaju neverovatno proždrljive. Kada se dobro natove, poispadaju im zubi i kreću na svoje putovanje.
*Foto: Wikimedia Commons/Hectonichus
Gde god se nalazile, da li u rečnim slivovima Baltičkog mora ili Severnog ili Jadranskog ili Crnog ili Egejskog ili bilo kog mora unutar Sredozemnog, pa čak i u močvarama, jezerima, potocima i kanalima u koje su dospele u potrazi za hranom, da li baš u pomenutim morima kao što je slučaj sa ugorom,sve jegulje kao po komandi uvek kreću na put ka istom odredištu na koje sve stižu u istom vremenskom okviru.
To je odredište je Sargaško more, a taj vremenski okvir je od februara do aprila.
Jegulja tokom svog epskog putovanja ne jede ništa i kada napokon stigne tamo gde je krenula, brzo se pari, spušta se na dubinu između 400-700 metara, mresti se, i umire. Dobro, mužjaci se ne mreste ali svejedno umiru.
*Foto: Wikimedia Commons/David Perez
Njena jaja, koja postepeno nosi Golfska struja, dižu se postupno na površinu i tokom tog dizanja se ležu malene jegulje, ne veće od 5-6 milimetara. Kada dođu do površine pljosnate su, tanke, providne, ne duže od 10 milimetara, i skrivaju se u algama. U tom trenutku jedne kreću ka Americi a druge ka Evropi. Da bi stigle do Evrope treba im oko tri godine; ni tada nisu velike, dugačke su tek oko 7 centimetara.
Mužjaci evropske jegulje, kada se dočepaju napokon slatke vode, uglavnom se kreću kroz prvih nekoliko kilometara od ušća reke, dok se ženke, budući snažnije, ne libe da idu mnogo dalje, dok god je to niže od 1.000 metara nadmorske visine. Ugori uglavnom nastanjuju kamenito morsko dno.
Kada osete da je pravi trenutak, da je kucnuo čas, da im je vreme umiranja, i mužjaci i ženke se spuštaju iz jezera i reka, potoka i kanala, spuštaju se ka moru, pa dalje ka okeanu i ka svom rodnom kraju: Sargaškom moru. Da ponove ceo ciklus parenja, rađanja i umiranja.
*Foto: Wikimedia Commons/Nevit Dilmen
Jegulja je jedno od najvećih čuda prirode. Kako ona zna kuda treba da ide? Kako zna gde joj je otadžbina, a gde stanište?
Hajde da kažemo da im Golfska struja pomogne da dođu do Evrope (mada je i to nategnuto i samo donekle objašnjava migraciju); ali, kako za ime Boga jegulja koja živi u nekom malom jezeru u Baden-Virtembergu zna da nađe put do prapostojbine u kojoj je došla na svet?
Kako ona zna da iz tog malog jezera uđe u potok pa u reku pa u Rajnu pa u Severno more pa onda do Sargaškog? Dobro, pusti da je nosi rečna struja, ali kako zna da uopšte treba da krene na takvo putovanje i kako zna kuda nakon toga? Zašto kažeš instinkt, a misliš na GPS?
(Izvor: telegraf.rs)