Danas me je jedan od prijatelja na FB podsetio na našeg učitelja. Napisao je : „Da je Žižović živ, bio bi ponosan“. Ta mala rečenica skoro da mi je naterala suze na oči.

Nevena Dražović, nezaposlena profesorka srpskog jezika I književnosti, sa završnom ocenom 9.86 na master studijama u Novom Sadu, iako godinama neuspešno pokušava da pronađe posao, ne odustaje od svog zacrtanog cilja – da decu nauči srpski jezik i književnost.

Portal Dnevno.rs prenosi potresnu priču jedne učiteljice iz beogradske osnovne škole:

Dr Čolaković se pita šta naši đaci uče i podseća da je Karl Rodžers, istaknuti svetski psiholog, praveći razliku između enciklopedijskog i praktičnog znanja rekao: “Budi puška, a ne vagon nabijen eksplozivom!“

Moj mlađi sin, koji ima 12 godina, upravo završava osnovnu školu, koja u Švajcarskoj traje samo šest godina. Umesto maturske večeri i maturske ekskurzije, godine zajedničkog druženja i školovanja ovde zaokružuju petodnevnim boravkom u planinama (a gde bi drugde?). Razlika u našem i švajcarskom mentalitetu se ogleda upravo u vezi nekih običnih stvari.

Zamislite da dođete bolesni kod lekara pa mu lepo opišete dijagnozu koju ste sami sebi odredili, uz pomoć interneta, naravno, objasnite mu kako ste se lečili, opet uz konsultacije interneta, ali eto, nije vam baš nešto uspelo pa vam je sve lošije i lošije pa nek’ lekar prepiše neke tablete za tu vašu bolest.

Upravo sam tužio obrazovni sistem!